GLOBALIZACIJA GOSTOLjUBIVOSTI

Ohrid – Gostoprimstvo može da ima različite oblike u različitim epohama i kulturama, ali ova tradicija u čijem su središtu toplina, nesebičnost i duh iskrenog davanja postaje sve ranjivija.

Ne bih da zvučim pesimistički, ali stičem utisak da se smanjuje ljudska potreba za davanjem. Umnožava se navika za otuđenjem. U opsesivnoj želji da se po svaku cenu uhvati korak sa normama „civilizovanog” života koje određuju kreatori globalne etike, gube se i blede neke vrednosti koje su oplemenjivale svakodnevicu.

Da se razumemo, nemam ništa protiv globalizacije u smislu međupovezanosti sveta. Imam protiv nametanja modela življenja i ponašanja.

Zato su me u ovom pitoresknom gradu slavne prosvetiteljske prošlosti obradovali širina, pažnja i ljubaznost. Očito sam oguglao, pa me gotovo zatekla gostoprimljiva otvorenost koja neprimetno iščezava u visokom tempu orvelovskog Hrabrog novog sveta.

Ohrid me upravo gostoprimstvom naveo na razmišljanje o tradiciji koja je možda ugrožena. Ili je ugrožena nama znana varijanta ove tradicije.

Pišem sa iskustvom nekog ko je po svetu sretao razne gostoljubive ljude upoznajući njihove kulture. Kao student sedeo sam sa ponosnim domaćinom u Kentu koji je nas šestoro počastio jednim piletom. Uživao sam sa nasmejanim krezubim beduinima Sinaja u njihovoj kao grom jakoj kafi sa kardamomom. Prevodilac u Pakistanu nije hteo da propusti da me izvede na jagnjetinu u prašnjavom sokaku Pešavara. Prijatelj advokat sa Kapitol Hila postavljao me je za čelo stola u društvu kongresmena. Stomatolog u Limi me, tek što smo se upoznali, vodio u ekskluzivni klub na Tihom okeanu. Poznanika u Madridu pamtim po smehu i sjajnoj tortilla de patata koju je pravila njegova supruga. Divni lekar u Bejrutu me prihvatio kao sina. Doživeo sam da me Italijani zovu u kuću.

Da se vratim na gostoprimstvo i modele življenja. Srdačnost ljudi Ohrida podsetila me na doživljaj iz Sarajeva negde odmah posle zimske olimpijade 1994. Prijatelji su mi za dva sata pomerili sastanak u hotelu „Evropa”. Pronašao sam gotovo prazan kafić u blizini da skratim vreme.

Tek što sam naručio piće, priđe kelner: „Ona dvojica pitaju što ćeš popit?” Pogledam. Ne znam ljude. Zašto mi naručuju viski? „Nisi odavde, a biva da ti je dosadno. Što bi sam šutio.”

Da skratim priču. Sve se završilo oko četiri ujutru, a da nisam uspeo ni jednu jedinu turu da platim. Oni su uživali da budu dobri domaćini. Meni je ostalo da razmišljam da tako nešto u svom rodnom gradu sve ređe doživljavam.

Beograd je metropola. Trči ka svom globalizovanom cilju. Recimo Njujorku, tamo gde ljude nezainteresovano preskaču na pločniku. Sarajevo je na toj „lestvici sofisticiranosti” ispod. Ispod? Sve zavisi šta vam je važnije. Iskreno, nepatvoreno gostoprimstvo ili urbana gordost nametnutih skala otuđenja.

Rekao bih, nažalost, da je ovaj svet odabrao sopstvene uzore. Što otvorenije i iskrenije, to podrazumeva „primitivnije”. Što zatvorenije i bezosećajnije, znači „civilizovanije”.

Nije neobično da me Ohrid podsetio na epizodu sa sarajevskom „rajom”. Taksista mi se izvinjava što je njegova vlada priznala Kosovo i nije baš uveren kada mu kažem da je to bio korak koji Srbe, upoznate sa delikatnim etničkim balansima Makedonije, nije razočarao ni približno kao priznanje koje je stiglo iz Podgorice.

Na ulazu u crkvu Bogorodice Perivlepte, ili svetog Klimenta, kako je po imenu prvog slovenskog episkopa pamte stariji, lepo stoji da stranci plaćaju po sto denara, „domašni” 50, a deca 30. Kada čuju odakle smo, nama dvoma naplaćuju – sto denara. „Vi i mi smo najgore prošli.”

Razumem ovdašnji žal za Jugoslavijom. Makedonija je ostala usamljena: Grci je zbog spora oko imena blokiraju svagda i svugde. Bugari dahću za vratom sa istoka, Albanci sa zapada. Srbija zna da kvari odnose zbog meni neprimerenog crkvenog spora.

Kada se čovek podseti da je upravo ovde u crkvama iz 9. veka polagan temelj slovenske pismenosti i da je ohridska škola postojala pre univerziteta u Bolonji – onog po čijim se uzusima danas obrazujemo – onda ne može a da se ne pita kako to blede negdašnje tradicije.

Ko to i zašto gostoljubive ljude primorava da zbog tuđih etičkih diktata zaključavaju svoje dobre običaje i navlače pancire hobsovskog ponašanja po kome je čovek čoveku vuk?

Imam utisak da ovde srećem ljude koji po svemu sudeći postaju ugrožena vrsta. Unesko će pod svoju zaštitu staviti spomenike kulture, Svetska banka će dati zajmove da ne propadnu privrede, ali postoji li globalne organizacija koja će brinuti da ne nestane Čovek koji će vas srdačno ugostiti ili na ulici pitati da li vam treba neka pomoć.

Ko će sačuvati ohridskog čamdžiju koji posle ugodnog ćaskanja kaže da neće da naplati vožnju? Niko.

Otuđenost sa sobom dovodi hermetizam. Tako je i Ohrid dobio svoj prvi klub u kome vratari u crnom određuju ko može da uđe a ko ne. Globalizacija u svom najboljem-najgorem izdanju. Takva društvena stratifikacija nekada je bila ekskluzivno britanska.

Socijalni darvinizam u vremenima tranzicije i globalizacije manje ili više primetno udara po mnogim tradicijama. Kad stigne više novca, Beograd će biti još bliži Njujorku, Sarajevo i Skoplje Beogradu, Ohrid Skoplju. I ljudi će biti sličniji. Pod uslovom da s njima uopšte komunicirate.

Perpetum mobile u kome mogu da se snađem, ali sve manje uživam. Ugrožen je populistički hedonizam poznatiji pod imenom gostoprimstvo. Da se razumemo, nije krivac Bil Gejts i njegov Internet. Krivi smo svi mi ako se barem ponekad ne setimo koliko je lepo biti srdačno dočekan.

Sarajevske raje, kažu, više nema. I ohridskim biserima preti nestanak. Mora da mi je zato i lepši ovdašnji zalazak sunca. Uz „žoltu” (žutu) kao sunce. Bleštavu kao ljudi.

Neće gostoprimstvo nestati. Samo mi smeta što postaje nekako obazrivije, okrnjeno, šturo. Gubi na spontanoj srdačnosti. Postaje naučeno.