Srednja linija kritike

Marko Nedić (1943), pripovedač, književni kritičar, istoričar književnosti, autor je zbirke priča „Kuća u polju”, studija: „Magija poetske proze”, „Stara i nova proza”, „Kritika novog stila”, „Osnova i priča”. Institut za književnost i umetnost u Beogradu nedavno je objavio njegovu knjigu „Proza i poetika Miroslava Josića Višnjića”, što je, zapravo, Nedićeva doktorska disertacija.

Kako ste se odlučili da doktorirate na savremenom piscu, da li je bilo nedoumica, straha, rizika?

Miroslav Josić Višnjić pripada onim srpskim piscima koji su izrasli, s jedne strane, iz srpske književne tradicije, koja uključuje u sebe i doprinose srpskih međuratnih i posleratnih modernista, i, s druge, iz atmosfere studentskog bunta 1968. godine. Stoga je njegovo delo, pored nekoliko opsesivnih tema i poetičkih konstanti koje mu daju znatan stepen unutrašnje stabilnosti, veoma dinamično, sadržinski uvek novo i stilski maksimalno ostvareno u ključu poetske proze, koja u srpskoj književnosti, od Bore Stankovića i Miloša Crnjanskog do danas, ima veoma jako uporište. Iako je pisanje o savremenicima po pravilu i rizično i izazovno, izazov je u ovom slučaju bio znatno veći od rizika, jer je delo ovog autora, sa dvadesetak izuzetno vrednih knjiga, i u sadašnjem obliku i obimu sadržinski i estetski celovito i zaokruženo i stoga za kritičare veoma provokativno, tako da je bojazan od praznog kritičkog hoda bila gotovo minimalna.

Kada sve saberete, kakvu sudbinu predviđate piscu o čijem ste delu napisali studiju?

Miroslav Josić Višnjić sigurno će objaviti još dobrih knjiga, i nijedna od njih ne može biti slaba zato što on ima veoma izgrađen i odgovoran odnos prema vlastitom tekstu i prema književnoj reči uopšte (dobar primer za to je i njegov najnoviji roman „Stablo Marijino”). Njegove buduće knjige, međutim, ne mogu umanjiti književnu vrednost njegovim dosadašnjim romanima i pripovetkama, komponovanim u nekoliko poetičkih i tematskih krugova, u kojima se, kao ideal svakog dobrog pisca, uspešno prepliću zanimljiva sadržina i individualan stil. A upravo to je kod Josića maksimalno ostvareno. Zato se za njegovu spisateljsku budućnost ne treba plašiti.

Kakva je današnja književna kritika?

Ona je veoma analitična, eruditska, metodološki i poetički raznovrsna, teorijski utemeljena, često u tome i dosta pomodna, ali i subjektivna, impresionistička, generacijska, i medijski, čak i stranački funkcionalizovana. Zato se neretko dešava da se potpuno ignorišu dobre knjige pisaca koji nekom kritičaru i njegovom poetičkom i političkom ukusu nisu po volji. Time se nanosi velika šteta našoj književnosti, a u krajnjoj liniji i našoj kulturi u celini, jer se u istoj kritičarskoj ličnosti mešaju različite kompetencije i motivacije, pa se na taj način dovode u pitanje i izrečeni vrednosni sudovi u kritici. Međutim, u poslednjih nekoliko godina u časopisima i listovima za kulturu i književnost javilo se nekoliko mlađih kritičara koji svojom aktivnošću i predanošću književnosti i književnoj misli daju izvesnu nadu da se stanje u tom pogledu u budućnosti može promeniti.

Poslednje ozbiljne studije napisane su o delima Miodraga Bulatovića, Danila Kiša, Borislava Pekića, Milorada Pavića i Miodraga Bulatovića. Srednja, starija srednja generacija još nije „pročitana”, nije na pravi način vrednovana?

Tačno je da bi pisci poput Voje Čolanovića, Aleksandra Tišme, Danila Nikolića, Pavla Ugrinova, Dragoslava Mihailovića, Žarka Komanina, Petra Sarića, Svetlane Velmar-Janković i, kako kažete, pripadnici „starije srednje generacije”, Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Miro Vuksanović, Radovan Beli Marković, David Albahari, Jovan Radulović, nešto mlađi Radoslav Petković ili Goran Petrović i drugi, sasvim sigurno morali imati mnogo jaču kritičarsku recepciju nego što je sada imaju. Književnost je u današnjem vremenu ubrzanog ritma i izmenjenih humanističkih vrednosti izgubila nekadašnji oreol neophodnog duhovnog putokaza kroz život, pa je opalo i interesovanje za njenu punu čitalačku recepciju i za pravo i studiozno „pročitavanje” pomenutih pisaca. Jedino nam ostaje da se nadamo da duhovna i vrednosna stranputica neće predugo trajati i da će većina pomenutih pisaca tada biti adekvatno kritički protumačena.

U kojoj meri kritičari i žiriji utiču na uspeh književnog dela i sudbinu pisca?

Ni kritičari, ni žiriji ne mogu presudno da utiču na stvarni uspeh jednog književnog dela, ali to mogu informativni i elektronski mediji koji kritičarske ocene i odluke žirija znaju da usmere na odgovarajući način i da time izazovu veće interesovanje čitalaca za određenog pisca, a njega da motivišu da u sledećoj knjizi pokuša da potvrdi prethodne sudove i očekivanja.

Mogu li kritičari, žiriji i mediji da od netalentovanog pisca naprave, barem za njegovog života, uspešnog, nagrađivanog, slavljenog i uvažavanog književnika?

Svakako da mogu, ali ne za čitav njegov život već samo zakratko.

Predrag Palavestra je napisao „Istoriju srpske književne kritike”. Šta mislite o tom dvotomnom delu?

I pored mnogih zamerki koje su se čule o njemu, to je izuzetno značajan istraživački i kritički poduhvat. Niko dosad nije sa takvom sintetičkom i činjeničkom argumentacijom sagledao i protumačio uticaj književne kritike na razvoj srpskog građanskog društva i građanske kulture kao što je to učinio upravo Predrag Palavestra u pomenutoj knjizi. Nesporazumi oko knjige nastali su ne toliko zbog kritičkih koliko zbog drugih vrsta ocena koje su se našle u njoj. Ali one su od mnogo manjeg krajnjeg značaja od ukupnog doprinosa koji knjiga ima za našu književnost i kulturu.

Vama Palavestra zamera da ste uvek birali „srednju liniju”?

U isključivostima svake vrste u kojima smo živeli gotovo pedeset godina, i u isključivostima današnjeg vremena, takozvana „srednja linija”, pre nego ozbiljnija metodološka zamerka, može da bude izraz težnje za objektivnom kritičarskom ocenom koja u jednom književnom delu vidi i njegovu pozitivnu i njegovu negativnu stranu i koja uvažava prave književne vrednosti bilo sa koje strane da dolaze.

Zoran Radisavljević

-----------------------------------------------------------

Novinska kritika

Kakva je danas književna kritika u novinama, a kakva bi trebalo da bude?

Najčešće se, uz časne izuzetke, prilagođava različitim potrebama medija u kojima se objavljuje. Zato se brzo zaboravlja i ne uzima u obzir pri naknadnim tumačenjima književnog dela jednog pisca. Književna kritika, dakle, uz podrazumevanu jednostavnost u izrazu zbog takozvanog horizonta čitalačkih očekivanja, treba da bude mnogo samostalnija u odnosu na medijski prostor u kojem se pojavljuje.