Pinkova misija

Od „Trenutka istine” moralno problematičnija čini se jedino „Nemoguća misija”. Bitna razlika između ove dve pinkovske kreacije koje do krajnjih granica naprežu psihološku izdržljivost svojih aktera jeste u tome što jedni na to pristaju dobrovoljno, a drugi su uključeni bez sopstvenog znanja i pristanka. Dok je prvi rijaliti šou najdrastičniji primer vrste jer se osoba javno predstavlja po najgorim ličnim svojstvima i delima, drugi je najbrutalniji vid „skrivene kamere” jer se osoba sistematski uvodi u lažnu situaciju i dovodi u zabludu.

U većini rijaliti šou-programa učesnici imaju vremena i prostora da se prilagođavaju, pretvaraju, kontrolišu – da bi povećali šanse za osvajanje nagrade. U „Trenutku istine” teško da se mogu prikazati drugačijim ili boljim no što su – cela ideja i jeste „raskrinkavanje” njihovih „mračnih tajni”. Pare im se slažu, a publika im jače aplaudira upravo kad priznaju da su lagali, krali, tukli, silovali, podvaljivali roditeljima, varali supružnike, potkazivali kolege, izneveravali prijatelje...

Prve emisije rađene „skrivenom kamerom” beležile su uglavnom smešne reakcije slučajnih prolaznika u manje-više bezazlenim nezgodama, susretima, sporovima na javnim mestima, simpatične nedoumice i dobronamerne poteze koji su iz toga proizilazili. „Nemoguća misija” među poznatima i slavnima bira osobe koje će dovesti u nepriliku tendenciozno stvarajući neočekivane okolnosti i neprijatnu atmosferu, iščekujući intrigantno intimno ponašanje javnih ličnosti.

Autori „Trenutka istine” i „Nemoguće misije” sasvim ozbiljno misle da svojim emisijama šalju važne, društveno relevantne poruke gledalištu. To je više puta ubeđeno isticala Tatjana Vojtehovski-Stevanov kada se istog dana našla u oba ova programa. Prvo je bila voditelj koji u beogradskom TV studiju ispituje „žrtvu” na vrućoj stolici vezanoj za poligraf, a odmah zatim „žrtva” u novosadskom kafiću u kom je njen raniji gost, homoseksualac, navodno bio izložen fizičkom, a potom i verbalnom nasilju.

Novinarka TV Pink bila je zadovoljna time kako se u svemu snašla i ponosna, čini se, na svoj ukupni doprinos borbi protiv homofobije, a za prava ljudi manjinske seksualne orijentacije – te je ubrzo u „Trenutku istine” ugostila i jednu lezbijku. Zadovoljan je morao biti i gej aktivista koji je, posle „Trenutka istine”, u „Nemogućoj misiji” dobio novu šansu da pred dva miliona gledalaca (to je podatak samih urednika) zastupa interese lezbo-gej-transseksualno-transvestitske populacije.

Priznao je, inače, da u stvarnosti nikad nije imao iskustvo slično onom iz TV nameštaljke. Ali, videlo se šta je sve novinarka jedne moćne televizije bila spremna da preduzme za slučaj napada na homoseksualce – i eto važnog upozorenja svim njihovim ljutim protivnicima.

Parada ponosa zakazana je za septembar. Onome ko ne može da je svari ostaje sredstvo delotvornije od svakog nasilja. Sklanjanje s puta. Okretanje leđa. Zatvaranje očiju. Bojkot. „Ponosni paraderi” žele da budu primećeni. Ignorisanje bi za njih moglo biti bolnije od batina, izostanak skandala udarac željenoj velikoj medijskoj promociji.

A ostali, „neutralni” građani, imaju sijaset važnijih povoda za ulične proteste. I sada i na jesen.