Pomaže Bog, ovde rafinerija

Na gradskoj plaži, na kojoj su snimani ključni kadrovi filma „Balkan ekspres”, kada su se međusobno upucavali džeparoši i Nemci, vrelo je kao u kipućem loncu. Termometar na kompjuteru „opela” pokazuje plus 37,5 Celzijusovih. Dvadesetak ljudi se sunča, ali niko od njih ne sme da stavi ni prst u Tamiš.

– Ako ga umočim, ostaće mi samo kost!

Pedesetpetogodišnji majstor kik-boksa i trener kung-fua Vlada Brankov Bačura je kao dečak pio vidu iz Tamiša. Reka je sada crna.

Bradati ribar vezuje čamac i silazi na obalu. Pre nekoliko minuta, gurnuo je štapom s površine Tamiša četiri uginule, velike ribe, pod neki splav. Gradske vlasti Pančeva objavile su da je kvalitet vode Tamiša gori od četvrte kategorije. To znači da Tamiš više nije reka, već kanalizacija.

Nekoliko mrtvih račića je položeno na kej. Bačura, pančevački Brus Li, kaže da su siroti račići pobegli iz Tamiša, a onda se ugušili kada su udahnuli pančevački vazduh. U gradu se poslednjih devet dana beleže povećane koncentracije benzena i ugljovodonika, koje su dostizale i 880 mikrograma po metru kubnog vazduha, što je gotovo 200 mikrograma više od dozvoljene granice. Ništa novo za Pančevo koje pola veka živi sa otrovima. Ništa novo za grad u kome se ne prekida jedna od najstrašnijih srpskih priča.

Maratonci u Zoni mrtvih

– Život ovde izgleda ovako: napuniš pedesetu i misliš da si dobro prošao, da si se uortačio s bogom. Onda se skljokaš na zemlju, kao ovi račići.

Bačura je promoter crnog humora na Tamišu. Odlazi pod tuš, pa se vraća, da istakne poentu:

– I Sadam Husein je gradio hemijske fabrike, ali 100 kilometara od gradova. Ovo što su učinili Pančevu je čist zločin. Nađite te mudrace koji su u gradu podigli rafineriju, petrohemiju i azotaru!

Pedesetosmogodišnji Branko Ilić stoji na keju, baš na onom mestu odakle je kapetan Ditrih u „Balkan ekspresu” upao u vodu. Branko je pre pet godina oboleo od raka bešike. Mogao bi da se kladi da je uzrok njegove bolesti uticaj velikih količina benzena u vazduhu. Bio je ogorčen kada je saznao da je bolestan. Ali, prošlo ga je i sada se odlično drži. Član je Udruženja obolelih od raka Pančeva.

– Grupa nam se stalno uvećava. Sve nas je više. Sada nas je oko 600, ali verujemo da je stvarni broj obolelih znatno veći. Ne žele baš svi da podele s nama svoju intimu. Međutim, ohrabreni smo jer imamo više od 2.000 simpatizera – priča Branko. Prija mu kada se šali na račun svoje bolesti. Crni humor je za njega, kao i za Bačuru, koji trči po plaži, nervozan što ne može da se bućne u Tamiš, najbolji protivotrov. Šta drugo da urade? Da izađu na svež vazduh?

U Pančevu su snimljena još dva filma: legendarni „Maratonci” i jedan od najnovijih, „Zona mrtvih”, horor o ekološkoj katastrofi u Pančevu koja zaražene ljude pretvara u zombije, bezumna bića željna krvi.

Dvojici sredovečnih momaka na Tamišu bliža je simbolika večnih Topalovića. Mlađi Pančevci su statirali u eko zombi hororu i burno navijali za domaća čudovišta u ratu protiv agenata Interpola i FBI.

Ako se već držimo filmske dramaturgije, Pančevci su iskoristili gostovanje zombija na domaćem terenu kako bi neke od sekvenci uvrstili i u zvaničnu prepisku s vlastima. Mileta Popović je kopredsednik udruženja Građana SPAS – Saveta pančevačkih seniora, udruženja koje se bori da istina o zagađenju životne sredine u ovom gradu dospe do javnosti. „Razlika između Pančeva i Bora je jedino u činjenici što tamo može biti mrtvih sutra, a kod nas za nekoliko godina”, kaže Mileta, koji je potpisao sledeću objavu:

„Pančevci ne pristaju da budu niskobudžetni zombiji u scenariju u kom država ukida i dosadašnje prinadležnosti koje Pančevo ima zarad svih vidova narušavanja životne sredine.”

SPAS je jedna vrsta saveta staraca Pančeva, koju čine iskusni i vremešni i ugledni Pančevci. Mileta je sa 50 godina jedan od najmlađih i najagilnijih. Čine deo nevladinih organizacija u gradu sa ekološkim predznakom.

Mileta me pita da li sam pre neko jutro osetio miris paljevine u Beogradu. Tačno, ali mislio sam da je neki požar u blizini.

– Ne, udisao si pančevački vazduh. Već imam izoštren njuh. Bio sam u Beogradu, a osećao sam se kao svoj na svome kada sam udahnuo.

Neformalni lider SPAS-a prvi je javno progovorilo o benzenu, opasnoj supstanci čija je koncentracija u vazduhu nad Pančevom nebrojeno puta bila višestruko veća od dozvoljene. Mileta strahuje da benzen, osim što je kancerogen, ostavlja opasne posledice i na potomstvo. U koktelu ostalih otrova, u grad stiže iz Južne industrijske zone, gde se i nalaze zagađivači – NIS-ova Rafinerija nafte, „Petrohemija” i „Azotara”. Popović podseća da trećina građana Pančeva direktno ili indirektno zavisi od ovih fabrika prljave industrije.

– Godinama unazad niko od zaposlenih u ovim firmama nije digao glas, iako se i njihova dece guše u opasnim isparenjima. Možda i mogu da ih razumem, plate su im dobre.

Političko-ekološki skandal

Mileta može satima pričati o životu u Pančevu, o aktiviranju sirena za vazdušnu opasnost kada štetne supstance u vazduhu pređu kritičnu tačku. Ali, svestan je da gerilski borbeni duh jenjava: više se ne demonstrira pod gas-maskama, ni sirene se više ne čuju, a kada je nedavno pozvao ekološke specijalce da blokraju ulaz u rafineriju, pridružilo me se svega dvojica dobrovoljaca. Ponavlja, kao mantru: „Pančevci nemaju rezervni grad”, „Građani masovno boluju od anemije”, „Nema pančevačkog deteta koji ne odlazi na inhaliranje”, „Neki od radnika imaju i duple zdravstvene kartone kako u javnost ne bi dospela istina o štetnosti materija s kojima su svakodnevno u dodiru”, „Gradom hara misteriozni rak pančevac”, „Prava ekološka bomba leži ispod Južne zone, gde su zagađene i podzemne vode”…

– Naša država nas je decenijama koristila za enormne profite, na uštrb našeg zdravlja – napominje Mileta. U Rafineriji se proizvodi najlošiji benzin u Evropi, zastarelom tehnologijom. Ako pogledamo negativne bilanse NIS-a, mislim da Rusi, kao novi većinski vlasnici, žele da uzmu ekstraprofit i zato pojačavaju proizvodnju. Država zna da se time emituje višak otrova u vazduhu, ali ćuti, jer zna da je brljala sa bilansima. I, dolazimo do ključne stvari: pošto državu čine političke partije, kojima je očigledno trebao novac za izbore, nedavni ekološki incidenti su zapravo političko-ekokonomsko-ekološki skandal. Njihov problem je što nećemo da živimo u večnom stanju kao žaba u kipućoj vodi – poručuje ekološki lider koji paralelno trguje nekretninama, tražeći da Srbija, od prodaje NIS-a, znatan deo vrati lojalnim Pančevcima, koji ne žele da napuštaju domove.

On veruje da je država načinila zločin nad Pančevcima kada je izgradila fabrike na liniji prioritetnog jugoistočnog vetra koji duva ka gradu. NATO je, prema Miletinoj optužnici, učinio drugi zločin, kada je bombardovao tri hemijske fabrike posle čega je 11.500 puta povećana koncentracija svih zagađujućih materija nad Pančevom, a među njima i vinil-hlorid-monomer, koji je izuzetno kancerogen.

Kadilaci repaši

Pančevci šezdesetih godina prošlog veka zaista nisu verovali da se takva postrojenja grade na samom obodu grada. Kao da su birali najgoru opciju, kaže Vladimir Delja, član gradskog veća zadužen za zaštitu životne sredine. Fabrike su gradili Amerikanci i doskora su po Pančevu voženi „kadilaci repaši”. Kada je NATO bombardovao postrojenja, vetrovi su nosili otrove do Nemačke i Norveške. U Nemačkoj su padale crne kiše, pa je nedavno u Pančevu došla televizija ZDF kako bi istraživala zdravstvene kartone Pančevaca. Dan posle bombardovanja pala je kiša, koja je pekla kao kiselina. Veterinari su otkrili rak kostiju kod pasa starih godinu dana, što je praktično nemoguće. Delja tvrdi da je u Pančevu sve moguće.

– Može se svašta pronaći u vazduhu. Imate i prisustvo kerozina NATO aviona čak i posle 10 godina od bombardovanja. Italijani su pre tri ili četiri godine pronašli čak prisustvo „rekreativnih droga” – nikotina i kofeina. Ruski menadžment je pre neki dan objavio da prekomerno zagađenje nije stiglo iz rafinerije, kao i da remontne aktivnosti nisu uticale na incident, nego je, prema njihovim objašnjenjima, do zagađenja došlo zbog paljenja lišća, duvanskog dima i saobraćaja. Takođe, tvrde da njihovi visoki dimnjaci ne štete Pančevu, nego – Norveškoj.

Delja ne veruje u ova objašnjenja. Gradske vlasti smatraju da je start rada Rafinerije, posle Remonta, imao veze s povećanom koncentracijom hemijskog otrova u vazduhu. On priznaje da mu se diže kosa na glavi kada pomisli da će 15. avgusta početi s radom „Petrohemija” i „Azotara. Član gradskog veća zadužen za zaštitu životne sredine objašnjava da se postoje dva paralelna sistema merenje zagađenja. Zvanično, ono se kontroliše na dva merna mesta, prema uredbi Vlade Srbije i merenje obavlja Zavod za javno zdravlje.

Druga vrsta merenja je gradski monitorig, koji se nalazi pod ingerencijom sekretarijata za životnu sredinu grada Pančeva, gde se radi kontinuirano merenje na tri merna mesta – u Vojlovici, Starčevu i Vatrogasnom domu. Svi podaci se postavljaju na gradski sajt i preko monitora u holu opštine su ti podaci dostupni građanima.

Gradske vlasti sada traže od poslovodstva Rafinerije da dva mobilna monitoringa uđu u fabrički krug i izmere odakle dolazi prekomerno zagađenje.

Dok se trudimo da na ekranu računara pročitamo najnovije podatke, Delja se seća jeseni 2008. kada je četrdesetak Pančevaca dobilo velike otoke oko očiju. I Delja je tada izgledao kao da je upao u osinjak.

– Pale su neprozirne magle na Pančevo. Lutalo smo kao fantomi po gradu. Niko ne zna kakve mutacije hemijskih elemenata se vrše na nebu – kaže on.

Investitori u konaku

I sam je slušao razne ekološke teorije zavere: da je sedamdesetih godina u tajnosti spremana evakuacija Pančeva; da su u fabrikama vršena istraživanja o uticaju otrova na zdravlje, ali da su potom istraživači, opet u tajnosti, preseljeni na bolja radna mesta, po Beogradu i Novom Sadu, a da je dokumentacija zauvek uništena. Ali, posle davnog ekološkog incidenta u „Petrohemiji”, pogon etilena je betoniran i sada podseća na banatski Černobilj. I to je stvarnost.

I manastir Vojlovica u krugu Rafinerije je stvaran, ali je priča nadrealna, kao u filmu „Vreme čuda”: manastir u krugu Rafinerije. Tačnije je reći – Rafinerija u krugu manastira. Otac Dimitrije je jedini stanovnik zdanja podignutog 1383. godine, dakle pre Kosovske bitke. Deli konak sa sektorom za investicije Rafinerije. Duhovnik prebira po starim spisima, otkriva nam da je 1965. godine fabrika ukinula monaštvo, dok u susednim kancelarijama za računarima radi menadžment NIS-a. Priča nam kako je u ovom manastiru bio zatočen vladika Nikolaj Velimirović, a potom pokazuje fotografiju iz 1990. godine, kada je tadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine Radoman Božović uručio ključeve manastira tadašnjem vladici banatskom, Amfilohiju Radoviću.

Ovde se nalazi i jedini telefon na koji će vam, ako ga budete pozvali, sveštenik samotnjak u grotlu naftne industrije odgovoriti s „Pomaže Bog”.

Čuje se buka iz pogona, s najvišeg dimnjaka gori visoki plamen koji navodno truje Norvežane, pažljivo zaobilazeći Pančevo.

Ovde se nalazi crkva s prekrečenim zidovima i davno preoranim grobljem, iznad koga su podignuti pogoni koji truju žive, u srpskom gradu čuda.

Kada sam pomislio da sam završio s Pančevom, i da ću izaći na svež beogradski vazduh, zazvonio je telefon. Zove Mileta.

– Dunuo jutros severozapadni vetar i oduvao zagađenje. Kao da smo u vazdušnoj banji!

Aleksandar Apostolovski