Nema odricanja – ovo je privilegija

Svetska streljačka federacija (ISSF) pre nekoliko godina je proglasila Jasnu Šekarić za najboljeg strelca milenijuma, međutim, pored svih njenih veličanstvenih uspeha uvek je ostajao po strani jedan njen rekord koji je, bez sumnje, za Ginisa. Naime, ona je jedini sportista na svetu koji se na Olimpijskim igrama takmičio ispod pet različitih zastava: u Seulu 1988. – SFRJ, u Barseloni 1992. – IOP (skraćenica koju je smislio bivši britanski premijer Džon Mejdžor, koja znači – nezavisni olimpijski učesnici), u Atlanti 1996. i Sidneju 2000. – SRJ, u Atini 2004. – SCG, u Pekingu 2008. – Srbija.

Njena sportska i životna priča ujedno je i svedočanstvo o tome kroz šta je prošlo naše društvo u poslednje dve decenije. Tako i ovaj razgovor počinjemo od Osijeka, iz koga se vinula u svetske visine, a u kome je pre nedelju dana učestvovala na Evropskom prvenstvu i zauzela šesto (ekipno) i 13. mesto (pojedinačno).

Šta je za Vas značio povratak u Osijek?

U Osijeku sam počela da se bavim streljaštvom, doduše ne na tom strelištu, ali sam odatle otišla na Olimpijske igre u Seulu 1988. na kojima sam osvojila svoje prve dve medalje. Iznenađena sam što ipak nisam bila toliko emotivno pogođena onako kako sam mislila da ću biti, verovatno zato što je prošlo mnogo godina. Za Zvezdu sam potpisala 1990, a definitivno sam se preselila 1991. kada je počeo rat. Sada sam na strelištu pokušala da se prisetim svega, ali više s radošću nego sa setom.

U čemu je tajna Vašeg opstajanja u svetskom vrhu?

Kad god bih nešto osvojila uvek sam, naravno, bila zadovoljna, ali sam se i okretala nečemu što me je čekalo, sa istim žarom i željom da to osvojim. Nisam to doživljavala kao „opet”, već uvek je to bio novi izazov.

Koliko je to bilo veliko odricanje?

Putovanja i druženja, poznanstva sa sportistima iz drugih zemalja, smatrala sam kao privilegiju a ne odricanje. Imala sam i vremena da izlazim sa svojim društvom. To je postalo malo zahtevnije kad sam dobila decu, jer sam morala da ih ostavljam kad sam odlazila na takmičenja. Ali, to je način života koji sam prihvatila. Sebe ne bih mogla drugačije da zamislim.

Uvek ste isticali pomoć roditelja?

Bez te podrške ne bih mogla nikako da opstanem. Oni su vodili brigu o mojoj deci. Gledajući neke vrhunske sportistkinje koje su se zanele u svemu tome, zapostavivši privatan život, više sam nego zadovoljna što sam uspela na dva fronta. Ostala sam u svetskom vrhu, rodila dvoje dece i uspela da se vratim.

Kako Vaša deca, Lea (11 godina) i Luka (7), gledaju na Vašu karijeru?

Do skora su bili relativno mali da bi shvatili šta to znači. Sada to prihvataju kao moj posao, mada posle učešća na Olimpijskim igrama u Pekingu na to malo drugačije gledaju. Srećni su, ali ne zato što se takmičim i imam šansu da osvojim medalju, već što će mamu videti na televiziji.

Međuljudski odnosi u vrhunskom sportu često su poremećeni, a Vas bije glas da ste sa svima dobri?

Sećam se svoje prve olimpijade, dok smo još bili SFRJ. Našla sam se među sportistima koje sam do tada imala prilike da gledam samo na TV. Osećala sam se kao među bogovima. Odjednom, kad sam osvojila medalje, našla sam se u tom društvu. Godinama sam se privikavala da sam i ja deo njih. Ljudi su ljudi i u principu se ne razlikuju mnogo, samo što neki imaju sreće da se pronađu u nečemu u čemu mogu da budu najbolji na svetu.

Šta biste izdvojili na putu „Seul 1988” – „Peking 2008”?

Barselona je bila najmučnija, bez obzira na medalje strelaca. Pre svega, stigla je odluka da ne možemo da putujemo na Igre. Svi smo se spremali četiri godine i onda neko iz nekih razloga kaže da ne možemo da idemo. Onda je došlo iščekivanje, pa odluka da mogu da učestvuju samo pojedinačni sportovi, ali ne pod zastavom Jugoslavije već kao nezavisni olimpijski takmičari… I kad je stigla odluka, dan-dva pred put, prihvatili smo je bez ushićenja, radosti, jer smo bili uskraćeni što naši ekipni sportovi nisu tamo. Ništa nas lepo nije tamo dočekalo. Sretali smo se s našim dojučerašnjim prijateljima iz bivših jugoslovenskih republika, neki nisu hteli da se pozdrave s nama, da li zbog naređenja ili nečeg drugog… Uniforma nam je bila skroz bela, pa smo se šalili da li smo tu kao kuvari ili takmičari. Spremili smo se da idemo na svečano otvaranje, ali su nam par sati pre otvaranja rekli da nam ipak nije dozvoljeno da idemo na defile. Ipak, jedno od najlepših druženja bila je upravo Barselona. Bili smo toliko okrenuti jedni drugima, da smo svi jedva čekali da se vratimo ispred zgrade u koju smo bili smešteni.

Tadašnji predsednik MOK Huan Antonio Samaran napravio je mali prijem za našu delegaciju i našim osvajačima medalja dao novčane nagrade?

To su bile simbolične nagrade. Izgledalo mi je kao da su osećali grižu savesti, kao da su hteli da se koliko toliko iskupe, jer znali su da sportisti nemaju veze s politikom.

Na Igrama u Pekingu prošlog leta bili ste zastavnik?

To je neverovatan osećaj. Iskreno, očekivala sam da ću i ranije nositi zastavu. Drago mi je da sam posle toliko godina upravo ja ponela srpsku zastavu i nije mi žao što sam toliko čekala.

Da li je čitavo svih šest Vaših kristalnih globusa iz Svetskog kupa?

Svi su čitavi. Svojevremeno nisam znala da li ću doći do njih ili ne, pošto su sva moja odličja ostala u Osijeku. Zahvaljujući ljudima koji su mi i dan danas prijatelji, koji tamo žive, uspela sam da dođem njih. Ja sam od onih naivnih koji nisu verovali da će se dogoditi sve ono što se desilo, ali kad sam poslednji put kretala iz kuće u Osijeku, malo sam zastala na vratima i zapitala se bez čega ne bih mogla. Uzela sam samo olimpijske medalje i svoje fotografije. To je bio poslednji put da sam tamo bila.

Gde stoje danas ti globusi i da li su Vaša deca bila „opasnost” za njih?

Sada stoje u dnevnoj sobi. Ne postoji toliko velika vitrina koja bi mogla da ih primi. Baš su lepi kad onako veliki stoje na podu. Dok su deca bila mala stajali su iza jednog dvoseda, da im ne bi bilo pod ruku. Sad su na vidljivom mestu jer su deca porasla.

Da li je preterano da se kaže da bez Vas ne bi bilo ni velike austrijske firme Štajer?

To nije daleko od istine. Od velike firme za vojno oružje, odvojila se firma koja je radila sportsko. Ja sam, 1989. godine, prva počela da pucam tim oružjem. Pucala sam s tri prototipa koja su tada postojala, jer još nije bilo serijske proizvodnje. Počela sam odmah da osvajam medalje. Zahvaljujući meni firma se razvila i postali to što jeste. Štajer je danas najbolji vazdušni pištolj na svetu. Tada sam imala ugovor s njima koji je posle tri-četiri puta doživljavao promene, uglavnom na moju štetu, pa su u jednom trenutku čak hteli da odustanu od toga, ali sam ih posetila na istoriju naše saradnje i šta bi ja trebalo njima da značim. Na kraju sam naišla na razumevanje pa su oni i danas uz mene.

Da li ćemo Vas videti i u Londonu 2012, što bi bile Vaše sedme Igre?

U Streljaštvu se teško dolazi do olimpijske norme, jer kvota je: prvih pet na SP, prva tri na EP i samo prvo mesto na svetskim kupovima. S tim da se prag spušta ako je u vrhu onaj ko već ima kvotu, ali opet to ne ode nikad ispod 15 mesta. Treba biti u finalu, među najboljima. Meni je tu mesto. Dve godine traju kvalifikacije, a nadam se da ću uspeti već 2010. Pogotovo što se jedini evropski svetski kup održava u Beogradu, a tri su van Evrope. Doduše, strelcima domaći teren i ne ide baš na ruku, ali je meni Beograd bio srećan. U njemu sam bila evropski prvak 2005.

Dokle ste stigli na studijama na Akademiji ISSF?

Završila sam C i B stepen, a ostala mi je završna godina. Polaže se na svake dve ili tri godine. Nadam se da ću do Londona i to završiti.

Šta posle karijere?

Svakako ću u trenere. Imam vrlo veliko iskustvo, ljubav i želju da ostanem u streljaštvu. Osećam i da ću znati sve da prenesem na druge.

Aleksandar Miletić

------------------------------------------------------------

S najvećih takmičenja 25 medalja

Jasna Šekarić ima pet olimpijskih medalja – Seul 1988: zlato i bronza, Barselona 1992: srebro, Sidnej 2000: srebro, Atina 2004: srebro.

Ima i pet odličja sa svetskih prvenstava – Budimpešta 1987: zlato, Sarajevo 1989: srebro, Moskva 1990: zlato, Stavanger 1991: bronza-ekipno, Milano 1994: zlato.

Na evropskim šampionatima osvojila je 15 medalja, prvu (bronza) u Osijeku 1985, a poslednju (zlato) u Beogradu 2005.

S finala Svetskog kupa ima 10 medalja (6,3,1). Na svetskim kupovima osvojila je ukupno 68 odličja.

Bila je strelac godine u svetu 1990, 1994. i 2005. U izboru nacionalnog Olimpijskog komiteta šest puta je bila sportista godine.

----------------------------------------------------------

Lična karta

Rođena 16. decembra 1965. u Beogradu. Razvedena, dvoje dece.

Profesija: streljački trener sa „B” licencom ISSF.

Gađa: desnom rukom.

Treneri: od 1993. do 2000: Kovačević (Osijek). Od 1990. do 2004. Vladimir Jevtić (Crvena zvezda) 2004-2005: Goran Maksimović. 2005- : Ivan Kvasnevski.

Oružje: vazdušni pištolj Štajer, MK pištolj Beneli.