LAKOĆA GOVORA O MRŽNjI

Olako o mržnji zaključuju istraživači društvenih pojava, a još lakše rečima mržnje barataju mediji. Kao da bolje prolazi mržnja dok ljubav ostaje u zapećku (tako je i sa mržnjom prema Amerikancima i ljubavlju prema Rusima). Ili su tu u pitanju neki afiniteti onih kojima su namenjena istraživanja i onih kojima su namenjene medijske priče i slike.

Medijske priče od pre nekoliko meseci kada je donošen zakon o diskriminaciji, one od pre neki dan o srpskoj mržnji prema Amerikancima, kao i one o razbijanju srpskog auta u hrvatskom Dubrovniku, povodi su da se mediji sagledaju iz drukčije vizure. Iako je tema dana, u kontekstu ne/donošenja zakona o informisanju, napad i odbrana tabloida, sve se čini da je mnogo ozbiljnija stvar sagledavanje stvarne uloge medija u društvu. A medijski tretman međunacionalne mržnje svakako jeste takva tema.

Da li se iz pojedinačnih događaja može pročitati najava masovnosti pojave, da li prećutkivanje jedne pojave ili njena pogrešna interpretacija pomaže omasovljenju date pojave? Šta je sve prećutano, a šta pogrešno shvaćeno, pa je doprinelo da se dogodi masakr u Srebrnici i gde već sve ne?

Da li se lošom interpretacijom podataka iz istraživanja međuetničkih odnosa ili tek različitim naglascima na pojedinim delovima istraživačkih nalaza mogu pokrenuti grudve snega koje su potencijalno – opasna lavina?

Da li se ponašanje gledalaca na stadionima može uzeti kao znak stvarnog raspoloženja naroda, kao što onaj nesrećnik pročita zviždanje navijača američkim sportistima na nedavnoj Univerzijadi i što nas pouči kako je normalno da mrzimo Hrvate, a ne Amere?

Nesumnjivo da je smislen svaki govor koji objektivno tematizuje mržnju, pogotovo u zemlji koja je nedavno vek ratova, nadam se zauvek, okončala još jednim opštim ratom. Medijski govor o mržnji ima dodatnog smisla i zbog uloge koju su mediji imali u huškanju na te ratove. Potrebna nam je, stoga, izuzetna osetljivost prema „jeziku mržnje”. Mržnja je isuviše ozbiljna stvar za olaki govor o njoj.

Mediji su nas nedavno ostavili bez podatka o tome kako je svetski poznata istraživačka kuća utvrdila da 61 odsto Srba ima negativne stavove prema Americi i kako je to najviše u svetu. (Ne znam zašto je u senci ostao podatak da Amerikance najviše vole sami Amerikanci, a potom Albanci.) Nije mi ni na kraj pameti da branim Amerikance, ali mora se primetiti da su mediji još jednom neodgovorno izostavili osnovne podatke o istraživanju. Možda, na primer, Srbi mrze Amerikance gledano u celini, ali posve nekritički vole sve što je američko (osim politike) i gotovo svakog Amerikanca pojedinačno!

Znamo da za lošu vest nije kriv onaj ko je donosi, ali je pitanje šta je glasnik dodao ili oduzeo toj vesti. Jeste, dakle, posao medijskog čoveka da izvesti o mržnji, ali ne i to da od komarca napravi magarca, niti da mu se slon provuče kao komarac. Nije ni sociolog ili ko drugi kriv kada utvrdi da Srbi imaju najveću distancu prema Albancima, pa prema Romima, a onda su u redu i muslimani, Hrvati, Amerikanci. Ali ako dati istraživač etničku distancu interpretira kao etničku mržnju onda nešto nije u redu ili sa njegovim profesionalnim znanjem ili sa njegovom profesionalnom etikom.

U nas se etnička distanca najčešće meri modifikovanom Bogardusovom skalom etničke distance koja tematizuje spremnost pojedinca da sa pripadnicima različitih naroda stupi u bliske kontakte. Rudi Supek je ovu proceduru kritikovao pre više od tri decenije, a danas retko ko od istraživača uvažava i tu početnu kritiku, a kamoli da krene dalje... Istraživač mora da se zapita da li indeks etničke distance dobro prognozira ponašanje ljudi. Ako da, kako to da uoči civilizacijski katastrofalnih ratova u devedesetim, istraživači nalaze slabo izraženu etničku distancu.Sve u svemu, možda etnička distanca dobro prognozira kada je njen indeks visok, a loše kada je izraženija bliskost, a ne distanca. Možda je etnička distanca tek jedna od posledica međunacionalnih sukoba koji su se već dogodili... Itd.

Ne mogu da se otmem utisku da je procedura za ispitivanje etničke distance jedna vrsta prevarne radnje u kojoj istraživač „prisiljava” ispitanika da na određene fenomene gleda kroz etnički vizir. Kao da vam nabiju kesu na glavu sa veoma uskim prorezom u visini očiju kroz koji ništa ne vidite osim tanke svetle linije, ako svetla ima, i onda vas pitaju: „Šta vidite?”.

Na kraju, ne znam da li je istina, ali priča se kako je jedan istraživač našao da 25,36 odsto ispitanika mrzi Cigane, ali da ti isti ispitanici nemaju ništa protiv Roma. Ako je priča istinita, ne mogu reći da ga ne mrzim!

sociolog