Tragom hodnika ljubavi

Od našeg specijalnog izveštača
Nikozija, jula – Kipar odvajkada važi za Afroditino ostrvo jer je prvobitno središte njenog kulta bilo upravo tu, u ovoj maloj mediteranskoj zemlji.

Onaj početni deo priče o grčkoj boginji lepote, ljubavi i plodnosti – da se rodila iz morske pene – manje-više svima je poznat za razliku od detalja da je rimska Venera (njeno drugo ime) izronila na mestu, po legendi, gde je Kron, sin Urana i Geje (Neba i Zemlje), vođa naraštaja titana i drugi po redu vladalac sveta, bacio odsečene genitalije svog oca. To mesto, veruje se, nalazi se „negde” u okolini živopisnog Pafosa.

Mnogi koji dođu na Kipar, međutim, naoružani informacijom da ima i jedno drugo mesto na ostrvu koje bi glatko moglo da konkuriše „zvaničnoj” verziji pojave božanstvene žene prekrasnog tela, jure tamo da ga fotografišu za uspomenu iako ono, kao takvo, nije obeleženo ni u jednom domaćem bedekeru.

A prizor je sledeći: iz mora, sasvim blizu šljunkovite obale uz deo puta koji vodi od Limasola dole na jug, prkosno štrče tri krečnjačke stene različitog oblika i veličine. Za onu najnižu i najmanju, koja sa daljine uz malo mašte istina poseća na nekakvu džinovsku školjku „pouzdani” izvori tvrde da se sumnja da je to, zapravo, kolevka Afroditinog rođenja. Otuda nema osobe koja se, prolazeći tuda, nije zaustavila pa sa provizorno raskrčenog parkinga, na kojem kao stražarnica stoji jedan montažni kiosk koji nudi sve što ljudima treba, „od igle do lokomotive”, pretrčala punu liniju i uzanim puteljkom sišla do šljunkovite plaže da izbliza načini snimak te zagonetne stene. Kakav god da je utisak ko stekao dok je posmatrao te morske hridi, koje vekovima neumorno zapljuskuje topli Mediteran, nije mogao a da ne pomisli na genijalnog Sandra Botičelija i njegovo remek delo „Rađanje Venere”.

Žene veruju u čuda

Kada je, ne tako davno, iz resornog ministarstva kiparske vlade potekao predlog da se u jednoj oblasti južno od Pafosa izgradi tematski park posvećen „najlepšoj” ( kako je, po legendi, pisalo na zlatnoj jabuci koju joj je od tri boginje dodelio trojanski kraljević Paris), mislilo se da bi najjači adut za masovnije privlačenje turističkih sladokusaca bila jedna ogromna skulptura Afrodite koja bi nadvisila čitav priobalni kompleks. Pod pritiskom javnosti, na svu sreću, mitski lik koji se prodaje na gotovo svemu što nosi oznaku kiparskog suvenira – tako je spasen da ne bude ismejan i izvrgnut najgorem ruglu, kako su to tada gorko primetili domaći stručnjaci.

Pokušaj da se primat turističkog magneta vezanog za ženu božanskog izgleda oduzme jednom drugom mestu na kome se ona navodno kupala a koje je odavno u ovom delu ostrva glavna atrakcija – tako je propao.

Takozvana Afroditina kupatila, kako piše na drvenoj tabli zakačenoj konopcem na grani koja je nadvisila malu površinu vode u pećini od rastinja, ušuškanoj u šumi nedaleko od Pafosa, omiljena je destinacija ženskog roda. U oskudno obeleženi prostor zamišljene Afroditine intime ulazi se besplatno. Nema vodiča niti brošure da uputi posetioca bar u neke sitne tajne ovog idealnog mesta za predah, na kojem baš kao kod italijanske fontane di Trevi u Rimu svako baca novčić ne bi li mu se ispunila želja koju je pomislio tog časa. Mnoge žene, kako se priča, ovde vole i da gurnu ruku u vodu zbog, kako veruju, njenog čudotvornog dejstva. Inače, ceo ambijent je kao stvoren za blago opuštanje i slatko sanjarenje. Koliko je, zaista, bila moćna Afrodita govori i to što je i jednom kralju koji je stekao slavu više kao skulptor nego kao ratnik uslišila najvažniju životnu želju. Legendu o tome, inače, spominje Ovidije u „Metamorfozama”, a slavni pisac Bernard Šo iskoristio ju je za čuvenog „Pigmaliona”.

Kiparki vladar, po jednoj verziji ove bajke, svojim je rukama izvajao tako savršenu figuru žene da se u nju istog časa zaljubio. Pun strasti za nemim kipom, naprosto je opsedao Afroditu da oživi Galateu, izabranicu svog srca. Očarana snagom ljubavi, boginja je, priča se tako završava, uslišila njegovu molbu.

Zagonetni zamak Kolosi

Berengarija, princeza od Navare, pored Afrodite, spada u sam vrh ženskih likova koji se tako često pominju u pričama na Kipru. Kao verenica Ričarda Lavljeg Srca, beleži istorija, pratila je u floti engleskog kralja u njegovom krstaškom pohodu (1189–1192) na Svetu zemlju. Kako je na domaku Kipra brod u kome se nalazila buduća mlada doživeo strašan brodolom, krhka Berengarija završila je u zatočeništvu tadašnjeg samoproglašenog vladara Kipra Isakijusa. Umesto u Svetoj zemlji Ričard Prvi se usidrio u Limasolskoj luci, a čim je oslobodio svoju draganu, sestru i ostale pratilje, sagradio je, po kazivanju nekih lokalaca, prekrasan zamak čije zidine i danas stoje u selu Kolosi.

Zbog ove viteške ljubavne priče između engleske krunisane glave (za koju neki britanski izvori tvrde da je bio homoseksualac i da nije ostavio naslednika) i kćerke kralja od Navare, na šta u „mrtvim” letnjim mesecima vole da podsete novinari, Kolosi su postali, naročito za žene, posebno atraktivna turistička destinacija. A kad se stigne tamo, plati ulaz i uz tek kupljenu knjižicu „O tvrđavi Kolosi kroz vekove” od doktorke Ekaterine Aristidou, potom prokrstari praznim odajama osvetljenim jedino po danu kada sunčevi zraci prodiru kroz retke uzane prozore – postaje jasnije o kakvoj je znamenitosti reč.

Tvrđavu, čiji pojedini zidovi i danas mogu da se vide, po jednoj verziji, podigao je 1210. godine kralj Hugo Prvi i darovao je vitezovima Hospitalcima, kasnije nazvanima Odredom svetog Džona od Jerusalema.

Kada su članovi ovog reda odlučili da svoj štab prebace na Rodos a kasnije na Maltu, zamak na četiri sprata ogromnih prostorija u kojima vlada teška hladovina prešao je u ruke vitezova Templara kojima je, po zapisima, Ričard Lavljeg Srca prodao celo ostrvo samo posle godine boravka na njemu i u trenutku kada se spremao da nastavi započeti krstaški pohod, za koji mu je ovoga puta trebalo više para.

Templari, po točku vremeplova, vladali su Kiprom narednih 300 godina i neko „jačeg pola” kome je to poznato neće propustiti priliku da, kad stigne na ostrvo, ne vidi Kolose, koje je, koliko god da „nose” pečat muškosti, „proslavila” i priča da su se upravo tu venčali Ričard i Berengarija, po kojoj su nazvane neke kuće na ostrvu.