Urbana zona

Duško Korać svakako je veoma zadovoljan. Na finalnoj utakmici Svetske odbojkaške lige oboren je rekord – u Beogradskoj areni bilo je više od dvadeset dve hiljade gledalaca. Za taj uspeh može se, uz popularnost ovog sporta i odlične igre podmlađene reprezentacije Srbije, zaslužnim smatrati i sportski novinar RTS-a.

Od samog početka ovog turnira komentator je tokom direktnog prenosa mnogo reči posvetio nagovaranju onih kojima se obraćao da sobne fotelje zamene sedištem na tribinama. Sladio im je gledanje uživo, obaveštavao ih da ulaznice nisu nimalo skupe, pozivao na dužnu podršku našim momcima koji se srčano bore s opasnim protivnicima. U svom plemenitom zanosu rizikovao je da ga za uvredu tuže prva imena estrade, takozvani „narodnjaci”. Više puta ih je, naime, doveo u vezu s popunjenošću prostora na način koji bi imenovani pevači i pevačice mogli smatrati po sebe omalovažavajućim. Jer, Korać je često kao argument potezao sledeće: kad Arenu može dupke da napuni taj i taj, ta i ta… zašto da ne bude krcata kad su na terenu vrhunski majstori sporta.

I „sramota” te vrste izbegnuta je ubedljivo. Na finalnom okršaju između Brazila i Srbije bilo je publike iz zemlje i okruženja, a u njoj se našao i predsednik republike. Kao privatno lice očigledno, skrajnut, bez vidljive pratnje, odeven baš sportski – iliti „kežual”, kako bi to rekli modni stručnjaci (ona žvakaća guma ipak je previše naglašavala stil „samo opušteno”).

No, o predsednikovom „imidžu” ima ko službeno da brine. O Koraćevim komentarima takođe – uz bitnu napomenu da nije lišen samokritičnosti te je i ovog puta kao jedan od jakih razloga da se dođe u Arenu pridodao: tada nećete slušati mene!

Komentatorima direktnih prenosa svake vrste mora se kao olakšavajuća okolnost uzeti da rade u posebnim, dinamičnim, uzbudljivim pa i stresnim okolnostima, te da to nisu prilike pogodne za fini rad rečima i brušenje svakog izraza.

Ali postoji jedan deo programa Radio-televizije Srbije kome se takav zadatak mora ispostaviti bez ostatka i popuštanja. U pitanju je govor o kulturi i umetnosti u nizu priloga ili redovnih specijalizovanih emisija kojima javni RTV servis ispunjava svoju temeljnu programsku obavezu. U toj smesi informativno-kritičarskih sastojaka sve vrvi od neprirodnih i proizvoljnih kombinacija pojmova, od celomudrenih a ispraznih fraza, od potpuno nepotrebnog broja stranih reči, od naoko stručnih termina koji komplikuju značenje i otežavaju razumevanje. S upadljivim izuzetkom Branke Krilović i Marine Nikolić, koje izvrsno posreduju gledalištu pozorišne, odnosno muzičke događaje, većina ostalog govora o umetnosti pati od viška autorske jezičke slobode i manjka lektorske umešnosti.

Čak i kad recenzije likovnih izložbi, knjiga, dizajna, multimedijalnih ostvarenja nisu namenjene opštoj publici „Dnevnika” ili emisija sličnog tipa nego pretpostavljenim posebno zainteresovanim delovima javnosti, pomenuti „diskurs” nema naročitog smisla. A sasvim je besmisleno, recimo, da se u inače brižljivo sadržajno i vizuelno uređenoj emisiji „Urbana zona” govori o „novom luku”. Ili je „nju” – ili je mladi ili stari, crni ili beli.

Prostoti ovdašnjoj, a ima je nesumnjivo, ne treba opsenjivanja. Valja joj prosvećivanja, za šta srpski može sasvim dobro da posluži. A i engleski, kad mu je i gde mu je mesto.