Ograničenje brzine

Ima jedna stvar po kojoj su Avganistan, Butan, Haiti, Liban, Nepal, Severna Koreja, Vanuatu i Nemačka jedinstveni u svetu. I većina stanovništva Nemačke bi učinila sve da tako i ostane.

Šareno društvo, da šarenije ne može biti, reklo bi se, ništa ih ne može spojiti. A može. Banalno, spaja ih odsutstvo generalnog ograničenja brzine na putevima. Naravno, od Avganistana do Vanuatua priroda (pod kojom podrazumevam sve uticaje klime, države, društva i okoline, uključujući i Kim-Jong Ila, talibane i izraelske bespilotne letilice) se većinom postarala sama da ostvarljiva brzina na putevima u tim zemljama leži daleko ispod mogućnosti prosečnog automobila.

Samo na nekih 6500 kilometara nemačkog autoputa ova sloboda je zagarantovana svima. Bez obzira da li imaju zatamnjena stakla i crne registarske tablice ili ne, da li poznaju šefa saobraćajne patrole ili ne. O da, kao i svaka „sloboda“ i ova ima svoje privide i varke i ne može se baš uvek koristiti. I tako, die Autobahn (autoput, ženskog roda) ima svoje prokletstvo zvano der Stau (zastoj, muškog roda). Ovo je kratka priča o njima i meni u kojoj izvesnu ulogu igra i nama srbima u Nemačkoj tako poznata reč, „Bauštele“ (gradilište, ćirilicom, kako se izvorno i piše).

Sećam se dobro svog prvog dodira sa njima, kada su me prvi put vozili na posao.

Naš „Micubiši“ se dobro tresao na 150 kilometara na sat u srednjoj traci dok nas je sa leve strane obilazila kolona, krećući se onoliko brže od nas koliko smo mi bili brži od nepregledne kolone kamiona sa desne strane. „Malko“ sam se pridržavao za plastični rukohvat na plafonu kada pred jednom krivinom naš suvozač viknu: „ Koči, blizu je bauštele, biće sigurno štau!“

I beše. Gomila štop-svetala i uključenih migavaca u isto vreme. Učinilo mi se, ako se mi ne uparkiramo u prtljažnik ovog ispred nas, onaj iza će u naš, sigurno. Ipak, dobro se završilo. Isto onako kako smo prešli prvih osam kilometara puta za tri minuta, tako smo zadnji kilometer i po izlazili pola sata. U koloni, strpljivi kao guske.

 Dosta je vremena prošlo. Navikao sam se na kočenja i guščiji poredak. U levoj traci autoputa sam proveo više vremena nego u sopstvenoj spavaćoj sobi. Par puta su me i uslikali kontrolori brzine sa radarima, na onih drugih 6000 kilometara autoputa na kojima ograničenje postoji. Jer, ponegde se od osam ujutru do osam uveče mora voziti sporije zbog zaštite okoline, a od deset uveče do osam ujutru zbog zaštite od buke, a ja nekako oduvek imam problema sa gledanjem na sat. Jedino kada se pakujemo za put u Srbiju, ja se uveče nacrtam ispred sata u kuhinjskom zidu kao pas koji markira lovinu i čekam da sekundara stigne ostale kazaljke na broju jedan. Tada je sve spakovano u kofere i može da se nosi dole u kola. To nošenje ume i da potraje, jer se geometrija predmeta koji se ubacuje mora iskoristiti tako da na kraju sav vazduh iz prtljažnika bude istisnut. Ovo je posebno bitno prilikom povratka, pošto se kajmak i suvo meso u vakuumu mnogo bolje čuvaju.

Ujutru u osam, tri sata pošto je sve upakovano, isterujem sve živo iz kuće i uterujem ih u kola. Polazimo! U kolima je više elektronike nego što je bilo u „NASA-inoj“ misiji na Mesec ili već gde. I što je najgore, glupi DVD plejer ometa rad GPS navigacionog uređaja! Kako ću sad znati gde je štau bez TMC prijemnika?! Vinks-cure iz igre na Nintendu DS se kikoću. Nervozan sam kao pas koji je celu noć markirao lovinu dok se lovac kartao u kafani.

Smirujem se tek kada se uključimo na autoput A8 ka Minhenu. Dobro znam taj put, ali me uvek iznenadi neko novo gradilište. Na sreću, na ulazu u svako gradilište se nalazi se tabla veličine jedno tri puta pet metara sa detaljnim opisom svega što se tiče izgradnje. Ovo je odlično za skraćivanje vremena jer čovek ima šta da čita dok čeka da se tri kolone sliju u jednu ili dve. Koristim priliku da izmažem volan majonezom iz sendviča. Nisam navikao da čitam, a da ne pojedem nešto.

(/slika2)Izlazimo iz gradilišta na vrhu jednog blagog prevoja. U daljini vidim kako se jedan kamion sprema da pretekne drugi. To preticanje će verovatno trajati sledećih 5-6 kilometara. Kolona iza pretičućeg kamiona se već formira. Iskusno dajem migavac i uključujem se u levu traku na nizbrdici. Ovi iz kolone iza kamiona moraju da me propuste ovako zalaufanog. Zadovoljno ih posmatram dok brojim sekunde koje sam uštedeo. Put je pun, ali se može voziti nešto preko 160. „Mnoogo preko 160“, pomišljam primećujući beli „Porše“ kabriolet u retrovizoru. Instiktivno tražim pogledom u ogledalu plavušu na mestu suvozača.

Prazno! Dobro, znači ona je vozač. Ništa od toga! Suvonjavi čikica na kraju pedesetih godina sa naočarima, kapom i sedim brčićama se zagledao kroz moj potiljak u neku tačku u daljini, u koju će se teleportovati čim mu oslobodim prolaz. Plavuša, ha! Kako se samo stidim zbog balkanskih klišea kojih se za ovih sedam godina nisam oslobodio. Đenka sa mnom ne bi progovorio ni reč!.

Bacam još jedan pogled u retrovizor, pre nego što mu otvorim prolaz. U glavi mi se javlja Frojd, još jedan znanac iz gimnazijskih dana:“Jel' ti to gledaš sebe za dvadeset godina u ogledalu?“, pita me. „Jok ja! Tada se ovde neće moći tako lako u prevremenu penziju! Znaš li ti da će ova kriza sve da promeni? A i on je zato kriv“, odbrusim mu ozbiljno, pokazujući na „Porše“ u daljini. Frojd ćuti, zna on prave razloge: brkove nikada neću nositi, a o kilaži onog čike mogu samo da sanjam. Okreće mi onaj svoj markantni profil, kao onomad na posteru na zidu moje sobe.

„Tata, meni je muka!“, podseća me moja genetska kopija ženskog pola sa suvozačkog sedišta da je vreme za prinudnu pauzu. „Sad ćemo stati, dušo. Izdrži samo malo!“, govorim joj dok se plastična kesica u njenim rukama već puni. U sebi živčano računam sekunde koje ćemo izgubiti zbog ovog stajanja. Sa druge strane, nije lepo izdirati se na dete koje ima barem deset puta manje povraćanja po pređenom kilometru puta nego vi u istom uzrastu. Mislim da i dan-dani držim nezvanični rekord u tome na relaciji ka crnogorskom primorju, zato sada samo stežem volan i ćutim.

Prošlo je lako, mama je začas sredila stvar. Idemo dalje, srećno prolazimo obilaznicu oko Minhena, koja i pored 4 trake u jednom smeru ume da bude bolno zakrčena u ovo doba godine. Dobro je što putujemo u sred nedelje, a ne vikendom. Izgleda da se i broj kamiona putu smanjio zbog krize. Karte su nam se otvorile i do Salcburga nadoknađujemo dosta vremena. Iako znam da kroz sve preostale habsburške provincije do naše granice nema više velikih ubrzanja i da je glavna opasnost prošla, dajem detetu još jednu kesicu. Da joj se nađe.

(/slika3)Čudo, nema uobičajenih prepreka: kroz tunele u Alpima smo prošli bez čekanja, “svinjeta“  (slovenačka vinjeta) od zimus nam se zlati na sred vetrobranskog stakla pa su nam sva zvanična slovenačka lica koja smo sreli usput srećno mahala i nisu nas ništa pitali.

Oni su, uzgred, pustili nekoliko kilometara autoputa od prošlog leta u saobraćaj i tako nam poklonili još par minuta u nastojanju da skratimo put.

Hrvatski carinici na ulazu nas, kao potencijalne turiste, brzo propuštaju. Od Zagreba na istok nas pomaže sunčev vetar u leđa gađajući nas fotonima u niskom letu. Napokon imam idealno opravdanje zašto sam prekoračio brzinu. Pokojni Karl Sagan bi bio srećan zato što je njegov koncept kosmičkog pogona potvrđen. Na sreću, ovaj izgovor mogu da sačuvam za iduće leto, izgleda da su svi oni patrolni automobili sa radarima otišli ka Jadranu. Carinik na izlasku iz Hrvatske je još radosniji od onog na ulasku: „Brate, imaš li što za prijaviti? Cigare, kafu...paklu, dvije“. Imao sam čokoladu iz „Aldija“.

Na našoj strni je veća kolona. Čekali smo onoliko koliko treba umornom Suncu da pogasi motore i zarije se u panonsku zemlju. Na licu carinika se vidi umor. Persiraju rutinski, odsečno. Proveravaju zelenu kartu automobila, broj na vetrobranu. Zagledaju nabrekli prtljažnik.

„Imate li šta da prijavite? Ništa... Stanite sa strane.“ Podećaju me na Miru Banjac kada je ozbiljna. „Otvorite prtljažnik. Imate li nešto od tehničke robe?“ Trotinet sam iskače napolje, mora da se posvađao sa kolicima za bebu ispod njega. Baterijska lampa osvetljava par kofera i to je to. Pasoši su mi ponovo u rukama, trotinet je opet unutra. Dobro zvuče ovi sremski zrikavci u mraku!

Autoput, poslednji u nizu, je pust. Još samo malo. Spremam se da preteknem usamljeni kamion. Odjednom počinje da me otpozadi šamara stroboskopsko svetlo farova nekakve crne gromade. Instinktvno se povlačim u desno, uz poznato kočenje. Ogromni „Kajen“ sa potpuno zatamnjenim staklima praćen „Audijem R8“,u istom dezenu, prozviždi pored nas zadivljujućom brzinom. „„Poršei“ su ovde deblji i nedodirljiviji“, rekao bi Frojd, da se nije umorio i zaspao.

Izlazimo na poslednjih tridesetak kilometara puta. Sava nam je na desetak metara sa leve strane, komarci i noćni leptiri traže poslednje kvadratne milimetre čistog stakla da bi okončali svoje jadne živote sudarajući se sa našim autom. Žmirkam posle duge vožnje dok inkognito prolazimo kroz selo u kome me svako zna. Doći ćemo za koji dan i tu. Sada jurimo prema gradu.

Jurimo, stvarno, kao da smo na autoputu. A nismo. Toga postajem svestan tek kada vidim uniformu sa fluoroscentnim prslukom na sto metara ispred sebe. Mahinalno uzimam novčanik, unutra je i novac i vozačka dozvola. Znam da ću ostati bez najmanje jednog od ta dva. Spuštam staklo i izvirujem napolje, zagledam visokog policajca koji mi prilazi. Spremam se za ono što sledi...

... cmok! Treći poljubac je pukao kao „rampa“ koju mi je udario na basketu pre više od deset godina, kada smo se zadnji put videli. Sada sam siguran: stigao sam kući!