Čudni su putevi gospodnji

Dođoh da živim ovde u novembru 1994. sa 28, bez preke potrebe...Hvala Bogu. Imao sam odličan život u Srbiji. Čak i onih ranih 90-tih mi je bilo relativno dobro. Zdravlje, državni posao, kuća, vikendica, devojka, prijatelji... Diplomu visoke škole nisam imao. “Šta ćeš tamo, nije baš da tamo cvetaju ruže”, govoriše mi.

A Kanbera! Mala, mirna, uredna, razvučena, cvetna, neobična. Gde bih prvo? Pa u srpsku zajednicu, naravno. Da upoznam naše stručnjake iz dijaspore...i možda dobijem savet ili pomoć...Posle nekoliko poseta, kada videh i svatih da “stručnjaci” raspravljaju da li je Draža bio izdajnik ili ne i da su im ruke istrošene od maltera i cigle, udaljih se, polako i zauvek.

Dovedoh svoju devojku (a i ona je ostavila sve tamo i isto tako bez preke potrebe došla ovamo), i oženih se. Obećah joj kada sam odlazio da će tako biti.

Tih prvih meseci sam podneo molbu za posao. Pozicija je bila oglašena u lokalnim novinama, a posao je bio u jednoj maloj državnoj firmi u Parlamentu, na internoj televiziji. Dobih intervju i posao. U junu ’95 sam već uveliko ulazio u kancelariju Predsednika (Prime Minister), pa se čak i rukovao sa njime (a posle i sa njima, jer ostadoh tamo do 2001). Upoznah Parlament uzduž i popreko. Sve senatore i poslanike Donjeg doma sam znao poimence i po liku. Njih otprilike 230 (osećah se kao onaj Pera Ložač iz vica koji je stajao pored Pape).

A uslovi rada...Bože! Bazen, teretana, frizerski salon, teniski tereni, zatvoreni besplatan parking...da, da to sam koristio kada god sam hteo. I beskrajan parket, beskrajan - i neverovatno izglancan. Stajao sam blizu Klintona kada je posetio Parlament. Rukovah se sa princom, mužem engleske kraljice. Stojah i blizu Helmuta Kola i videh mnoge, mnoge druge uživo, iz Ujedinjenih nacija, čak se i vozih u liftu pored Franje Tuđmana. Za božićni ručak na poslu nam je uvek neko od političara dolazio u posetu, ili smo mi bili pozvani na njihovu zabavu. Pitao sam se šta sam to dobro učinio kada bejah tako Bogu mio.

Onda shvatih da ću morati i da se doškolujem. Potrudih se, pa se do’vatih integrala, diferencijalnih jednačina i engleske književnosti da bih prošao prijemni. Plus test inteligencije-uslov za one koji se upisuju vanredno. Moja firma mi je odobrila vreme da odsustvujem sa posla, a odlučili su i da mi sve plate. U to vreme sam otprilike znao da saberem dva broja, toliko mi je ostalo u glavi iz srednje škole...Uze mi to godinu dana. Položih matematiku odlično, a Šekspira i Bajrona u originalu jedva (pa taj stari Engleski ni domaći ne razumeju, a kamoli ja, tehničar iz Srbije! Šta je pesnik hteo da kaže-otkud znam!). Upisah ekonomiju i komercijalu na Australijskom Nacionalnom...te godine ekonomski bejaše rangiran drugi na svetu, imaše i nobelovca na faksu. Šta ću ja tamo? Pa ja sam popravljao televizore u Srbiji...šrafciger i lemilica bejahu vrhunac stručnosti moje!

Uze mi 10 godina vanredno studiranje. Svaki dan na posao. Završih, padoh jedan ispit. U međuvremenu je moja supruga završila informatiku i dobila posao u Saveznom poreskom. Ja radih u Ministarstvu prosvete, Ministarstvu finansija, Saveznoj upravi carina i skrasih se u Saveznoj revizorskoj instituciji. Dobismo troje dece i kupismo 6 kuća. Jedna naša i 5 za investiciju. Te 2003. kuće poskupeše duplo. Mi 6 puta duplo... Pitao sam se šta sam to dobro učinio kada bejah tako Bogu mio. Prodasmo sve, a kupismo nama jednu, “omanju”.

(/slika2)Kanbera, za one koji ovde ne žive, nije baš popularna među našim ljudima u Australiji. Neki, koji čak i nisu bili ovde, kažu da je „ne vole“. Kažu „dosadno...“. Možda. Ona je jedan mali, bezbedan grad, u kome nema prevelikih saobraćajnih gužvi, problema sa parkingom, kriminala i sličnih pratećih dostignuća velikih modernih gradova. Ima diplomata, političara, državnih činovnika i malog biznisa koji sve to opslužuje. Uzme oko 1.5 sati vožnje do okeana i oko 3 sata vožnje do skijaških terena-idealno za vikend. Puna je cveća. Čista. Nova.

Često sam se pitao šta čoveka čini srećnim na nekom mestu. Pored onih osnovnih stvari (zdravlje, ljubav, materijalno) mislim da je to zapravo osećaj integrisanosti u društvo. Živeti na marginama često izaziva depresivna osećanja. To nema veze sa tim koliko je ko imućan ili poznat- sve zavisi od toga koliko sebe napraviš da budes drugima potreban i da se odazoveš kada te ti drugi potraže. Činjenica je da ovo, a i mnoga druga društva sličnog (“engleskog”) porekla funkcionišu na “klubskom” mentalitetu. Mora se čovek ubaciti u “klub”. To je ipak malo šira tema i nije za moje skromne literarne sposobnosti. U pitanju je fundamentalna socijalno-kulturološka razlika. (“Koga ne možeš pobediti, ti mu se pridruži” ili ona “kud svi Turci, tu i mali Mujo”). Ako se čovek boji da će se takvim “na silu” ponašanjem osećati neprirodno, ili da to njegovom mentalnom sklopu ne pripada, neka se drži još jedne srpske ”ako nisi gladan, a ti pojedi par zalogaja na silu, možda ti se apetit otvori...”Za mene ovakvo razmišljanje radi. Naravno, ljudi su različiti.

Nekako pre otprilike dve godine otkrih “Politiku online” i ovu rubriku. Primetih, barem u početku, da ljudi bejahu podeljeni. Jedni voleše svoju novu zemlju, a drugi više voleše Srbiju. Upitah se: “gde ja pripadam”? Zaista, ne razmišljam. Radim, lovim pastrmke, skijam, sviram bluz u bendu na poslu, vaspitavam decu, volim ženu. Kupili smo plac na Kopaoniku i jedan u našem rodnom gradu. Idemo da živimo u Srbiju bez preke potrebe...Hvala Bogu. Imali smo odličan život u Australiji. Čak i u početku nam je bilo relativno dobro. Zdravlje, državni posao, kuća, vikendica, prijatelji... “Šta ćeš tamo, nije baš da cvetaju ruže”, govore nam.

Kanberu volim. Uvek ću joj rado dolaziti, baš kao što sam odavde rado odlazio u Srbiju.