IMA LI REŠENjA ZA DEFICIT

Uoči dolaska misije MMF-a krajem avgusta ponovo se otvorilo pitanje finansiranja budžetskog deficita. Uprkos eksplicitnom negiranju premijera i nekih ministara da neće biti novih nameta, neki vladini službenici su počeli da testiraju raspoloženje javnosti idejama o povećanju stope PDV-a i uvođenju poreza na zarade. Objasniću ovde zbog čega mislim da ta dva rešenja nisu pravedna, koje bi rešenje bilo pravednije i koje bi rešenje bilo najbolje.

Povećanje stope PDV-a je za vladu najlakše i najmanje bolno rešenje. Tim načinom finansiranje budžetskog deficita raspodeljuje se na sve građane: pošto svi trošimo, svi učestvujemo u punjenju budžeta. Međutim, takvo rešenje ima i svoje zamke i može da bude kontraproduktivno. Kao što je poznato iz udžbenika makroekonomije, poreske stope najmanje je štetno podizati kada je privreda u ekspanziji. Nasuprot tome, kada je privreda u recesiji (kao danas), potrebno je da država više troši, što se, između ostalog, postiže kroz smanjivanje poreskih stopa. (Kada smanjite poreske stope onda potrošačima ostaje više novca za potrošnju, što podstiče proizvodnju, a to je privredi u recesiji najbitnije.)

Osim toga, kako pokazuju statistički podaci, kumulativni prihodi su u aprilu i maju opali za 9,6 odsto u odnosu na prva tri meseca. Najveći pad beleže upravo prihodi od PDV-a (15 odsto), poreza na korporativnu dobit (19 odsto) i carina (32 odsto). Ako su prihodi od PDV-a opali pri poreskoj stopi od 18 odsto, taj trend samo bi mogao da se nastavi pri povećanju te stope, jer bi povećanje poreske stope izazvalo veću poresku evaziju.

Sličan efekat dobija se i najavljenim porezom na zarade gde bi oni sa manjim primanjima izdvajali deset odsto, a oni sa većim 20 odsto. Ovde je doduše broj onih koji učestvuju u rešenju problema nešto manji, jer obuhvata samo one koji primaju platu, ali i dalje „trošak” rešenja problema raspodeljuje se na one koji od njegovog rešenja nemaju direktne koristi.

Pravednije rešenje je ono koje počiva na principu da „račun plaća onaj ko je naručio jelo”. To znači da bi trošak podneli samo oni koji zavise od budžeta, a to su penzioneri i zaposleni u javnom sektoru. Umesto da se prikuplja porez, vlada bi, kao poslodavac, mogla da smanji samo zarade zaposlenima u javnom sektoru i penzije svima koji dobijaju penzije iz Penzionog fonda. Zašto bi oni koji rade u privatnom sektoru (i ne zavise direktno od budžeta) učestvovali u rešavanju problema finansiranja budžetskog deficita? Budući da pun budžet omogućuje da zaposleni u javnom sektoru dobiju svoje plate, a penzioneri penzije, odricanje od dela zarade i penzije može da se razume kao premija na rizik koji plaćaju budžetski korisnici da bi dobili svoje plate i penzije. Razume se, zbog odnosa u vladajućoj koaliciji, ovo je trenutno politički iracionalno rešenje, pa se njemu neće pribeći.

Smanjenje plata i penzija pravedno je rešenje. Zaduživanje je najidealnije. Ali krediti su skupi i retki. Jedini koji nudi povoljne kredite je MMF koji se ne bavi fiskalnim već monetarnim pitanjima. Međutim, kada bi MMF pristao da deo sredstava preusmeri u budžet, vlada bi rešila svoj problem u jednom potezu.

Uslovi pod kojima MMF izdaje kredite među najpovoljnijima su u svetu. Do sada je Narodna banka povukla oko 800 miliona evra MMF kredita. Ostalo je još 2,2 milijarde. Od te dve, vladi je potrebna jedna milijarda (rupa u budžetu iznosi oko 100 milijardi dinara). Iskoristiti novac od MMF-a za finansiranje budžetskog deficita je kao da ste se u inostranstvu zadužili pod veoma povoljnim uslovima. Kada bi vlada mogla da se zaduži u inostranstvu i tako popuni rupe u budžetu ne bi moralo da se razmišlja ni o podizanju PDV-a, ni o porezu na zarade, ni o smanjenju plata u javnom sektoru.

Za sada nema naznaka da bi MMF mogao da pristane na ovakvu vrstu aranžmana. Jer MMF interesuje stabilnost valute, a ne nivo javne potrošnje. Osim ukoliko javna potrošnja ne počne da ugrožava stabilnost domaće valute tako što će vlada, shvativši da nema kud, možda početi da razmišlja o tome da štampa novac. Tom rešenju se često pribegavalo u Latinskoj Americi tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. U Srbiji se tom rešenju pribegavalo tokom devedesetih. Štampanje novca je, na kraći rok, takođe, jedno od mogućih rešenja. Ova vlada verovatno neće razmatrati ideju štampanja novca, ali bi to mogla da učini neka naredna. Pogotovo ako se problem finansiranja deficita produbi i bude jedno od glavnih pitanja na narednim izborima.

docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu