Novembar u avgustu

Opet vlast trenira – optimizam. Kao da ništa nije naučila iz prethodna dva puta kad se „debelo opekla” širenjem optimizma kad mu vreme nije. Kako se približava dolazak misije Međunarodnog monetarnog fonda tako nadležni državni činovnici preuzimaju ulogu „vesele trovačice” koja treba da nas ubedi da kriza nije svuda oko nas. Anestezirajuća pilula sastoji iz jednostavne formule – priznanja da su svi krizni pokazatelji „u crvenom”, uveravanja da „mi držimo stvar pod kontrolom” i procene (vlasti) da opet imamo dobitni paket za pobedu ekonomske krize.

Tri puta do sada vlada je „pobeđivala” krizu s parolom „jedina mana nas optimista što smo neizlečivi optimisti” i svaki put ekonomija Srbije iz tog duela izlazila je oštećenija i ranjivija nego što je bila. U novembru prošle godine ekonomisti su upozoravali na posledice globalne krize na srpsku ekonomiju, vlast je tvrdila da Srbija neće videti ni „k” od krize.

Već u januaru potvrdile su se crne slutnje ekonomista i demantovan vladin optimizam – pao je bruto domaći proizvod, proizvodnja, potrošnja, prihodi u budžetu... pa je uveliko postao aktuelan rebalans tek usvojenog budžeta.

A kad je rebalans najzad usvojen i kad je vlast priznala realnost, vladini činovnici pravili su se da ne čuju nova upozorenja ekonomista da će vrlo brzo ta realnost postati prošlost, da će ekonomija zemlje zapasti u još težu situaciju i da će morati da se radi novi plan prihoda i rashoda državne blagajne. Do pre neki dan tvrdilo se da nam ne treba MMF. Od maja do danas prihodi budžeta sve su manji a rashodi veći, proširila se i sada već zjapeća rupa zvana deficit (od planiranog jednog procenta do najavljenog od 4,5 procenta) bruto domaći proizvod takođe pada (u novembru smo počeli s planiranim rastom od tri odsto, a neki ekonomisti upozoravaju da bi u septembru pad mogao da bude pet odsto) a pada i potrošnja... Sada bi vlast da deo zajma od MMF-a (namenjenog deviznim rezervama) prebaci u budžet jer je situacija katastrofalna, samo to neće javno da prizna.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani Srbije prepoznaju teške posledice krize u svom i životu zemlje. I u takvim okolnostima političari u Srbiji nastavljaju da šire optimizam iz novembra prošle godine i aprila ove i nude mere koje se ubajate već posle mesec dana.

Dok se, kobajagi, vodi debata da li pljačkati (novim porezima privredu i građane) ili štedeti (za to se izgleda zalaže premijer) nije loše podsetiti se samo na dva podatka.

Prvi, fond za plate 1,1 milion zaposlenih u privredi manji je od fonda plata 500.000 zaposlenih u javnom sektoru.

Drugi, sadašnji budžetski deficit veći je od budžeta vlade Zorana Đinđića iz 2001. godine.