Haroni moderne umetnosti

Vizuelna umetnost je danas ono što je nekada bila opera ili što je donedavno predstavljao pop-art; vizuelna umetnost odražava novo osećanje života i oblik je opštenja savremene generacije – kaže, negde na putu između prodajne izložbe na Dalekom istoku i aukcije na Zapadu, Gerd Hari Lipke, galerista iz Berlina. Kada ga, nešto kasnije, „njegov najuspešniji umetnik“ upita šta on u stvari radi, Lipke najpre kaže: „Ne znam“, potom dodaje: „Živim lep život“.

Lora Bartlet, galeristkinja iz Londona, s prezirom govori o tome da se interesovanje za umetnička dela među umetnicima, trgovcima i kolekcionarima uglavnom svodi na razgovor o cenama i finansijskom uspehu, ali da je osnovno pozvanje galerista da pomažu „ljudima koji doista nešto daju“. Ona nam potom pokazuje jedan izvrstan video-rad. Umetnica sedi u uglu bele sobe, osvetljena nežnim lunarnim svetlom, preplavljena do pasa morem tanušnih tračica belog papira koje beskrajno dugo reže makazama sa listova. Sa zanosom ljubiteljke i snažnom pronicljivošću teoretičarke postmoderne umetnosti, Bartletova govori o značenju ritma makaza u rukama umetnice i objašnjava metaforu rada – estetika se tu pretače u društveni čin jer nema vrsnog dela vizuelne umetnosti bez ozbiljnog socijalnog momenta, kao što nema ozbiljne metafore bez delikatnog estetskog efekta.

Leo Kenig, galerista iz Njujorka, priča kako je prvi rad „svog najuspešnijeg umetnika u ovom trenutku“ prodao za 10.000 dolara, zatim ga otkupio za 85.000, da bi ga ponovo prodao za 160.000. Umetnik od ovih novih transakcija svog starog dela nema ništa, ali cena njegovih novih dela vratolomno raste. „Novac pokreće svet“, kaže Kenig.

Galerista iz Šangaja Lorenc Hebling koji kupuje i prodaje umetnička dela i u svotama od milion dolara, kaže kako je teško shvatljivo da jedna slika u Kini košta 500 dolara kad prosečna plata ne premaša 100, ali zaključuje: „Ipak, bolje je prodavati skuplje nego jeftinije.“

Za samo godinu i po dana otkad je otvorio galeriju u Klužu, Rumun Mihai Pop je dospeo do vrhova svetske prodaje umetnina. Ni sam se ne može načuditi šta mu se dogodilo.

Gerd Hari Lipke, Lora Bartlet, Leo Kenig, Lorenc Hebling, Mihai Pop, svi ti Haroni – koji preskupo naplaćuju svoj prevoz transportujući, za njihova života u punoj snazi, zaslužne umetnike, svoje miljenike, na periferiju Ostrva blaženih čiji su vlasnici – glavne su ličnosti izvanrednog dokumentarnog filma Zorana Solomuna „Super art market“ (u proizvodnji njegove producentske kuće Ohne gepäck iz Berlina). Posle premijere i dvonedeljnog prikazivanja u berlinskim bioskopima, ovaj je film, s dobrim razlozima, dobio pozitivne kritike u vodećim nemačkim listovima.

Bez agresivnog stava autora, a sa suptilnom ironijom, „Super art market“, u svojoj višedimenzionalnosti, pokazuje i ispraznost merkantilnog duha našeg doba i, istovremeno, dug tom duhu.

Zaista, izgleda da je sasvim svejedno kakvo je umetničko delo posredi, bitno je da ono ima veštog prodavca koji ume da ga predstavi kao značajnog i zainteresovanog kupca koji će ga znatnim novčanim iznosom valorizovati. Ipak, nema tog trgovca umetničkim proizvodima koji će skupo prodati ono u čiju vrednost sumnja, niti kupca koji će basnoslovno platiti ono što smatra bezvrednim. Prodaju se i kupuju po visokim cenama, dakako, i umetnički beznačajne stvari, ali koliko beznačajnih dela kola kao izvikani značaj u alternativnim grupama! Najzad, vrlo često, pročitamo koliku je nedostižnu cenu na aukciji dostiglo neko Pikasovo ili Mondrijanovo delo. 

Izgleda da su umetnici postali trgovci, a da su galeristi postali umetnici. To je faustovsko-mefistofelski odnos. Galeristi često inspirišu i usmeravaju umetnike koji su im u okrilju. Ipak, i danas, među onima koji imaju svog galeristu ima beskompromisnih umetnika koje je – dopustimo sebi nesavremen patetični ton – umetnost uzela pod svoje i koji stvaraju dela što će ovekovečiti duh našeg vremena. Izgleda da bez trgovaca danas nema umetnosti, kao što je nije bilo ni u renesansi.

Galeristi su od alternativne umetnosti stvorili mejnstrim i uništili je kao takvu. Alternativna umetnost se danas definiše isključivo kao siromašna umetnost.

Kao što spaja tehnološke inovacije s formama primitivnog stvaralaštva, umetnost našeg vremena izražava i sveprisutni merkantilni, kapitalistički duh – u koji je utkana i lepota. Stoga je savremena kritička umetnost nužno gruba i ružna. „Dobro je ružno“, kaže Niče na začetku postmodernističkog procesa.

Film Zorana Solomuna počinje sekvencom u kojoj kao umetničko delo vidimo umetnicu u luftbalonu do pasa dok hoda ulicom i odgovara na pitanja znatiželjnih prolaznika, a završava se sekvencom hepeninga sa izložbe u Majami Biču: ona nam pokazuje samoposlugu u kojoj se može kupiti originalna, neotvarana ambalaža bez sadržaja. Ta prodaja i kupovina koja je istovremeno i kupoprodaja stvari ispražnjenih od sadržaja i kupoprodaja stvari lišenih uniformne namene – kupoprodaja praznine, ali i slobode – istovremeno je i ironična i melanholična, tragička i parodična metafora „Super art marketa”.