Crnjanski se divio Franku

Ako te ko vređa, vređa samo predstavu
koju ima o tebi, dakle sebe sama.
Miloš Crnjanski

U reagovanju na tekst mog razgovora sa novinarom „Politike“ Zoran Avramović me optužuje za ideološke ocene, stereotipe, „bajate tvrdnje“. Čitalac koji je pročitao i moj esej Pitanja o Crnjanskom zapaziće da moj gnevni kritičar zacelo nije pročitao esej o kome se vodio taj razgovor. Hitler je za Crnjanskog bio samodržac, „ispravlja me“ on, kao da sam ja tvrdio nešto suprotno. U eseju Pitanja o Crnjanskom napisao sam: Crnjanski je izbegao da o nacističkom diktatoru napiše bilo šta što bi ličilo na slavopojku. Nije bio u dilemi u vezi sa diktatorskom prirodom Hitlerove vlasti. Ali raščistimo najpre sa osnovnim motivima Avramovićeve invektive, „ideologijom“, „nacionalizmom“ i „zabludama“ Miloša Crnjanskog. Ta tri elementa nisu ni jedina ni najvažnija u mom eseju o Crnjanskom; „zablude“ čak nigde nisam spomenuo. Naslov teksta u „Politici“ nije moj već redakcijski.  

Ideologija Crnjanskog najmanje me zanimala; pažnju mi je kod te složene ličnosti privukla njena dvojnost koju sam prikazao kroz njen „rafaelovski“ i „mikelanđelovski“ lik. Razumljivo je da su pri tom određenu ulogu igrali i ideološko-politički pogledi Crnjanskog. Ali tu dvojnost zapazio je i Zoran Avramović. U knjizi Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog on piše (str. 8-9): „Velike stvaralačke ličnosti uspevaju da odbrane autonomiju književnog stvaralaštva od sopstvenih političkih i ideoloških gledišta.“ Ta su gledišta neosporne činjenice, iako ih danas sve više pokušavaju zabašuriti: pitam se zašto? Te su činjenice samo polazište moje analize čiji je predmet upravo odbrana koju spominje Avramović. U eseju Pitanja o Crnjanskom pratio sam proces kojim je Crnjanski u svojim poslednjim delima branio i odbranio sebe pesnika od nekih svojih ideoloških i političkih gledišta.

Ni „nacionalizam“ Crnjanskog nije u prvom planu mog interesovanja. Tim pre što ne smatram svaki nacionalizam malignim, već samo onaj koji sam već nazivao antagonističkim – znači, šovinizam. Kod Crnjanskog njega nema. Ni u jednom njegovom delu nisam našao ni traga mržnje prema drugim narodima ili rasama, što se ne može reći za neke današnje istaknute pisce „patriote“. Nacionalizam Crnjanskog bio je naglašena, skoro romantičarska ljubav prema svom narodu i svojoj zemlji. Mene je zanimao uglavnom zato što je i kao takav bio suprotnost svojim početnim „univerzalističkim“ stavovima koji su došli do izražaja u „sumatraističkoj“ poetici njegovih ranih dela, kao i u ključnoj misli iz njegovog putopisno-poetskog remek-dela Ljubav u Toskani: „Vezujmo svet i ne rasparčavajmo ga.“

A šta je sa „zabludama“? Nema čoveka koji neko vreme nije bio u nekoj zabludi, pa ih ni Crnjanski nije mogao izbeći. Ali tu reč nigde nisam upotrebio. Koristio sam termine koje sam uzeo od samog Crnjanskog, iz spisa o Mikelanđelu. O zabludama Crnjanskog zato govori Avramović. U pomenutoj knjizi on najpre osporava mišljenje Crnjanskog da je spoljna politika Hitlerove Nemačke bila uspešna (str. 99-100), pa dodaje: „Druga velika zabluda Crnjanskog proisticala je iz njegovog poimanja nemačke politike kao politike mira“ (str. 100). Ističe kako je Crnjanski poverovao Hitleru da neće biti anšlusa, a posle anšlusa, odobravao ga je, budući „centralistički nastrojen“. Ove Avramovićeve analize skoro se u svemu podudaraju s mojima, ali pravo govora o zabludama Crnjanskog on ne priznaje meni; zadržava ga samo za sebe. Čini mi se da nazirem i zašto je tako. On zna do koje granice može ići navodeći činjenice, dok ja tu granicu ne priznajem i prekoračujem je. Dopise Crnjanskog o Nemačkoj on uglavnom korektno navodi i komentariše, ali zaobilazi najinteresantniji tekst, a to je Izjava g. Hitlera dopisniku „Vremena“, gde čitamo: „Hitler je, obgrlivši me rukom preko ramena, rekao: ’U Jugoslaviji je pitanje manjina vrlo dobro rešeno.’ Najlepše mi se zahvalio za objektivno prikazivanje situacije u Nemačkoj.“ („Vreme“, 13. IH 1937.) Svoje dopise Crnjanski je potpisivao pseudonimom M. Putnik, dok se ispod ovog ponosno potpisao prezimenom Crnjanski. Avramović je „prevideo“ ovaj članak. Zaustavio se pred granicom.

On u svojoj knjizi izbegava da napomene da je naš pisac bio u Španiji dopisnik pri Vrhovnoj komandi generala Franka, a oduševljenje Frankovom ličnošću, o kome govori sam Crnjanski, spominje tek uzgred. Ne zapaža da Crnjanski sebe poistovećuje sa frankistima. („Imam u rukama novine iz Bilbaoa [grada koji je u tom trenutku bio u rukama republikanaca, prim. N. B.]. One javljaju još uvek da smo potučeni i da se nalazimo u povlačenju.“ – „Vreme“, 29. VI 1937.) A to je u stvari čudno. Zašto se stidi da ukaže na samopoistovećivanje našeg pisca sa španskim nacionalistima? Crnjanski nikad nije krio – zašto bi? – da je nacionalista. Avramović ne zapaža ni način na koji Crnjanski spominje Gerniku. „Karabančel i Gernika sravnjeni sa zemljom“ („Vreme“, 11. VI 1937). Ni reči o tome ko je to, napravivši pokolj, sravnio sa zemljom mesto po kome će biti nazvano jedno od najznačajnijih slikarskih dela HH veka.

Avramović mi se podsmeva zbog reči „senka“ koju ističem kod Crnjanskog: „Tvrdi se da je te ’senke’ sam Crnjanski priznavao i oplakivao. Gde? Takvog teksta nema.“ Ali ipak, ima ga. Zove se Kod Hiperborejaca, a značaj i značenje koje Crnjanski pridaje pojmu senka mogu se uočiti ne samo u tom remek-delu, već i u nezavršenoj Knjizi o Mikelanđelu. Kad je u pitanju čovek takvog duha i senzibiliteta, a uz to, vezan tako dubokim intelektualnim i emotivnim vezama za grad koji je smatrao svojim duhovnim „rodnim gnezdom“, zašto je tako teško zamisliti da je on podvrgao svoj duhovni život izvesnom preispitivanju, postavši svestan činjenice da je čovek koji ga je „obgrlio“ i „zahvaljivao“ mu se koju godinu potom poslao bombardere na njegov voljeni grad?

Avramović pokazuje da ume da isfabrikuje „argument“. Kristalna noć je bila kasnije, naglašava, čime želi da mi pripiše zaključak da je Crnjanski „zatvarao oči“ pred užasima pogroma. Ali o tome kod mene nema pomena. Ja kažem da je „objektivno izveštavati iz Rajha značilo ne zatvarati oči pred masovnim progonima Jevreja, pred lomačama knjiga...“ itd. Reč progon Avramović je lukavo zamenio rečju pogrom, imajući u vidu Kristalnu noć. Progoni Jevreja su i te kako postojali dok je Crnjanski kao novinar boravio u Nemačkoj. Kristalna noć jeste bila kasnija, ali je Mein Kampf bio znatno raniji, a u toj Bibliji nacista otvoreno se pozivalo na uništenje jevrejske rase. Za „teorijom“ usledila su dela: zakonom od 7. IV 1933. uklonjeni su iz administracije nepoželjni elementi, prvenstveno nearijevci; nirnberškim zakonom iz 1934. ozakonjena je tačka 4 programa nacističke partije iz 1920: „Da bi neko bio nemački državljanin, mora biti nemačke krvi. Nijedan Jevrejin, dakle, ne može biti nemački državljanin.“ To su već progoni. Crnjanski, poznavalac prilika u tadašnjoj Nemačkoj, morao je za to znati.

Avramović je pokušao da me diskredituje i kao priređivača PutopisaMiloša Crnjanskog, pripisujući mi sumnjive pobude za izostavljanje nekih tekstova (pet reportaža o Vojvodini iz 1923, četiri teksta sa puta po Bosni iz 1925, neki tekstovi sa Krfa). Po njemu, tako sam postupio jer sam ocenio „da su ti tekstovi nacionalistički“! Argument smešan koliko i jadan! Ako nisam izostavio „nacionalističke“ dopise iz Španije, zašto bih izostavio one iz Vojvodine ili Bosne – koje nisam ni ocenio kao „nacionalističke“? Međutim, Avramović naziva političkim reportaže pisane u Bosni 1925. (nav. delo, str. 28). Zašto bih političke članke uvrstio u knjigu putopisa? U Pogovoru toj knjizi pisao sam o problemu razgraničenja putopisnih tekstova, s jedne strane od beletrističke proze, a s druge strane od publicistike, tim pre što je u planu izdavanja Dela Miloša Crnjanskog predviđena posebna knjiga za publicistiku čije sam tekstove morao ostaviti priređivaču te knjige. Uz to, u Putopise sam mogao da uvrstim samo one tekstove čiji se kvaliteti uzdižu iznad onih koji se mogu smatrati dovoljnim čak i za jedan dobar novinarski tekst.

Najzad, Avramoviću i svima koji u svakom pominjanju „nacionalizma“ i „zabluda“ Crnjanskog vide diranje u svetinju ili u nekakav tabu, preporučio bih da pročitaju moj esej Pitanja o Crnjanskom, kako bi se uverili da je to pisao neko ko voli i izuzetno poštuje tog velikog pisca, neko ko ga voli i ceni i zato što je kod njega video nešto krajnje retko: odbranu svog intelektualnog i stvaralačkog integriteta od sopstvenih „zabluda“, razrešenje unutarnjih protivrečnosti, izlazak iz mučne dvojnosti; katarzu.

Nikola Bertolino

------------------------------------------------------------

Beograd iz unutrašnjosti uzima sve najbolje, a u unutrašnjost izvozi sve najgore

Mnoga mesta u Srbiji odnedavno su dobila status grada, a nikad manje taj status nisu zasluživala. Moralno, ekonomski, politički, kulturno su u velikoj krizi. Mesta se urušavaju, pa i kafane se zatvaraju. Beograd ima dnevno više kulturnih, sportskih, zabavnih događaja nego u čitavoj užoj Srbiji za godinu dana, i smatra da je to na mestu

(/slika2)Upravo je objavljena nova knjiga dramskih tekstova „Žilavi komadi” Vladana Matijevića, dobitnika NIN-ove i Andrićeve nagrade. Knjiga se pojavila u čačanskom „Gradcu”. Likovi ovih drama nose univerzalna imena: Mladić, Devojka, Čistačica, Recepcionar, Novinar, On, Ona, međutim i te kako podsećaju na našu stvarnost. Baš o toj stvarnosti između ostalog razgovaramo sa Vladanom Matijevićem.

Ono što je najpre uočljivo i neobično u Vašoj novoj knjizi jeste „crno-beli” komad bez reči, iz jednog čina i tri scene, koji se odnosi i na bivšu Jugoslaviju. Kako u ovom komadu posmatrate igru svetla i senke, građenja i razgrađivanja?

Komad „Pola belo, pola crno” je priča o ljudskom životu, o čekanju i traženju, o uzaludnom poslu. On je veza mene pripovedača i mene dramskog pisca, jer je ujedno i drama pokreta i priča koja se odvija na pozornici, priča koja se može čitati i kao priča o apsurdu, u kojoj se akcenat stavlja na beskonačno ponavljanje jedne iste radnje. Komad se može doživeti i kao balet. Sve u komadu prikazujem i posmatram kao krug, kao jedan suludi, beznadežni ciklični proces. A radnja jeste smeštena u jednoj tački naše bivše države, ali nije u vezi sa konkretnim događajima koji su se dešavali, već sa događajima koji se događaju svuda, na svakom koraku zemljine kugle.

U drugoj drami ironijski razmatrate novinarsku profesiju, u njenom opadanju, i prilagođavanje ljudskih života toj negativnoj dinamici. Koje su posledice toga opadanja, zašto ste knjigu nazvali „Žilavi komadi”?

 „Žilavi komadi” su dramski zalogaji koji se teško žvaću i gutaju. Posebno je takav komad „Udarna igla”,koji u prvom planu govori o političkom ubistvu novinara, nažalost aktuelnoj temi u mnogim zemljama sveta, ali govori i o mnogim stvarima koje se tiču profesije novinara, o negativnim aspektima tog zanimanja. Govori i o degradaciji poziva novinara. O novinskom gledanju stvarnosti samo iz ugla crnog u događajima, pravdajući to činjenicom da crne vesti dižu tiraže, da su tiraži jedino važni u ovom vremenu, a da je crna hronika najbolja hrana za narodne mase. Govori i o manama savremenog novinskog teksta, o tome kako novinari čitaocima podmeću razne neznalice i promovišu ih u vrhunske intelektualce, a prave eksperte za određenu oblast zaobilaze iz raznih razloga. Otvara i temu da li su se novine skroz poprostačile da bi ih što šira publika razumela.

Živite i radite u Čačku. Da li ste zadovoljni svim sadržajima koje manji grad može da pruži?

 Mnoga mesta u Srbiji odnedavno su dobila status grada, a nikad manje u svojoj istoriji taj status nisu zasluživala. Moralno, ekonomski, politički, kulturno su u velikoj krizi. Mesta se urušavaju, u svakom pogledu. To svi znaju, ali ćute, da se ne zameraju strukturama. Beograd je grad u kome sam objavio većinu knjiga, tom gradu mnogo dugujem, taj grad iskreno volim, ali mislim da je to grad koji guta svoju državu. Namerno ili nenamerno, za državu je to svejedno. Beograd iz unutrašnjosti uzima sve najbolje, što je osobina svih velikih svetskih gradova, ali problem je što Beograd u unutrašnjost izvozi sve najgore i što ono malo dobrog što u unutrašnjosti funkcioniše ne podržava. Čak mi se ponekad čini da uspeh nekog izvan strašno iritira centar, koji se trudi da takav uspeh što više omalovaži. I kad se tu doda filozofija palanke i želja da se sve izjednači i relativizuje, onda za onog koji je uspeo nešto da postigne nema izlaza nego da se neprestano izvinjava što je bio neoprezan. Beograd ima dnevno više kulturnih, sportskih, zabavnih događaja nego u čitavoj užoj Srbiji za godinu dana, i smatra da je to na mestu. Beograd se oseća samodovoljno, ponaša se osiono, i ako ne promeni svoj odnos prema provinciji u njoj će se sve urušiti.

Da li likovnu galeriju u Čačku u kojoj radite možete stalno da obnavljate novim sadržajima?

Primećujem da je moj rad negde zapažen, ali i da negde nije. Ukoliko ja, u svojoj sredini, u ustanovi u kojoj radim objavim čudesnu knjigu eseja o slikarstvu svetskog autoriteta Džona Berdžera, pa knjigu eseja o fantastici u slikarstvu velikog intelektualca iz Skoplja Vlade Uroševića, i ako Komisija za otkup knjiga te knjige ne preporuči za otkup, može se dogoditi da neko jednom postavi pitanje koliko je koštalo štampanje tih knjiga, koliki je prihod, i za koga su one uopšte objavljene. Ja takvih problema nemam, međutim, ne bi smelo do toga da dolazi. Takvih knjiga ima vrlo malo u Srbiji, a još manje ljudi u unutrašnjosti koji su sposobni da takve knjige odaberu i kvalitetno realizuju.

Šta mislite o donosu države prema knjizi, prema kulturi?

Ne bi smeli da imaju problema sa državom izdavači kao što su Knjižarnica Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca, „Gradac” iz Čačka, kraljevačka „Povelja”. A koliko te izdavače pomaže država, da li su do kraja jula 2009. dobili novac za knjige objavljene 2008, za knjige koje je Ministarstvo kulture otkupilo? Komunisti su bili pošteniji kad su posle rata vršili prinudni otkup žita, od ovog ministarstva pri otkupu knjiga. Nadam se da ti renomirani izdavači koje sam pomenuo nisu u problemima, ali uzmimo za primer nekog mladog čoveka koji poznaje prave vrednosti, koji zna i ume da radi. Ako njegov rad sutra bude tako prećutan – a iza njega ne stoji karijera, njega ne intervjuišu novine iz metropole – kako će on svojim nadređenim da objasni da se knjige eseja slabo kupuju i da je komisija napravila grešku. Svi znamo da u Srbiji postoje ljudi koji malo znaju, a koji su po nekoj liniji došli na radna mesta koja im ne pripadaju ni znanjem ni rezultatima, da ti ljudi obično svoje neznanje nadoknađuju glasnošću, kao i da je njima cilj da sve relativizuju i da omalovaže onog ko je nešto uradio. Kako će mladi čovek sa njima da izađe na kraj? Ućutkaće ga, on će dići ruke od takvog posla i nekud otići.

Kakva je budućnost srpskih kulturnih ustanova posle odlaska mladih koji znaju i hoće da rade?

U ustanove kulture uvući će se učmalost, krenuće da ih posećuju kulturni komesari, vladini ili nevladini, skojevci i pripadnice novog afežea, koji imaju evropski dobre dnevnice. Držaće predavanja, da edukuju kako treba raditi, kako animirati publiku, mada mnogi od njih nisu sposobni da za vežu pažnju duže od pet minuta. I štampaće se šarene knjižice i, uz svesrdnu pomoć novinara, stvaraće se iluzija, stvaraće se privid o umetnosti i kulturi. Da se razumemo, ne kažem da dodatno obrazovanje nije potrebno u kulturi, da nije potrebno pratiti nove tokove. I te kako jeste. Potrebni su prosvetitelji više nego ikad. Ali potrebno je kvalitetno, stručno obrazovanje, a ne iluzija obrazovanja koja se završava izdavanjem šarenih sertifikata. Potrebno je znanje, a ne priča da za kulturu nema novca, da ustanove kulture moraju same da izdržavaju svoje programe, da je tako u razvijenom svetu u kojem su predavači bili i sve videli. Naša država već decenijama pomaže preduzeća koja jedino u našoj državi rade sa gubitkom i neopisivo se raduje kad uspe da ih proda, iako se od takvih preduzeća druge države izdržavaju, a očekuje da biblioteka u Gornjem Milanovcu zarađuje za svoj program. A u malim gradovima sve propada, i kafane se zatvaraju.

Pa šta onda da rade ustanove kulture i država sa njima?

Treba li da muzeje, galerije i biblioteke izmeštamo na Ibarsku magistralu, tamo se još uvek može nešto zaraditi? Međutim, mladost ima snagu, hrabrost, drskost. Bez mladosti nema napretka, ničeg nema. U Srbiji su odavno odumrla sela, na redu su gradovi. Ne znam šta se može uraditi. Mislim da tu više nije problem novac, sve je problem. Moja generacija je odlazila na studije početkom osamdesetih, i svi smo jedva čekali da se nađemo za vikend u svom gradu, da navijamo za Borac, da idemo na Moravu, da sedimo u bašti „Takova”. A danas mladi ljudi upišu fakultet, pozdrave se sa svima i više se ne javljaju ni roditeljima. U svakom slučaju, ne postoji prost recept za zaustavljanje odlaska mladih. Nisam optimista, ne očekujem nikakvo sistematsko delovanje u zemlji Srbiji, jer ne vidim da ovde postoji ikakva osmišljena politika o bilo kom pitanju i problemu. Srećom, ja sam daleko od centra, pa možda ne vidim dobro.

Marina Vulićević

----------------------------------------------------

Piši i plivaj dalje

Scenarista je svakako zahvaćen društvenom igrom koja objedinjuje ideologiju i borbu za državne resurse. Politikolog Slobodan Antonić tu igru nazvao je „kulturnim ratom”, izabrane pisce proglasio za neprijatelje. Da bi u njemu izbegao ulogu civilne žrtve, scenarista, dakle, treba da se što pre okiti činovima izabrane kulturno/paravojne formacije

(/slika3)Ukazujući na podelu unutar svake grupe filmskih stvaralaca, Dejvid Memet je u knjizi „Bambi protiv Godzile” napisao: „Režiser, glavni glumci, producent i pisac su iznad linije. Svi ostali su ispod.” Naravno, Memet je pisao „o prirodi, nameni i praksi filmskog biznisa” misleći isključivo na kinematografiju kojoj pripada, sa tipičnom samouverenošću holivudskog filmadžije, koji ostatak svetske produkcije vidi uglavnom kao pustinju, u nešto boljem slučaju kao koloniju, a u najboljem kao arheološko nalazište. Stoga je njegove zaključke teško primeniti na kinematografiju koja levitira između pustinje, kolonije i arheološkog nalazišta. Čak i pomenuta misao koja pisca stavlja „iznad linije” može da izgleda problematično. Je li u srpskoj kinematografiji pisac, ipak, među „svim ostalima”?

Nemojte ovaj uvod tumačiti kao pokušaj izmamljivanja krokodilskih suza nad sudbinom srpskog filma i srpskih scenarista. Naprotiv – šta god neko mislio, pisanje za film u domaćoj kinematografiji jeste lep i isplativ posao, od kog se može živeti. (Istine radi, ovom „za film” treba dodati i „za pozorište, televiziju, itd, itd...” Umetnički rad dramskog pisca kod nas je najčešće multidisciplinarna opšta praksa.) Ali, kad kažemo da se scenarista smatra nužnim zlom srpske kinematografije, samo konstatujemo postojeće stanje. Ako među producentima i rediteljima ima i onih koji to shvataju kao problem, oni koji prate domaći film ili toga nisu svesni, ili ih to prosto ne zanima. Sem ako se ne pretvaraju, čisto da nerviraju scenariste.

Nedavno sam, u društvu mnogobrojnih novinara, prisustvovao prvoj klapi serije za koju sam pisao scenario. Uprkos svim lepim rečima koje su o mom radu izrekli režiser, glumci i producenti serije, mene kao scenaristu prosto niko nije imao šta da pita. Pošto sam predstavljen po treći put, jedna simpatična novinarka upitala me je da li bih mogao da kažem ko je ubica. I to je bilo sve. Naravno, dovoljno sam dugo u ovom poslu da bih znao – scenaristi javnosti nemaju šta da kažu, ili, ono što imaju da kažu nikog ne zanima. (Doduše, ovaj tekst dokazuje da ima i onih koji misle drugačije.) Ukoliko, na svoju žalost, nije zanimljiv iz nekog izvanfilmskog razloga, scenarista može da posluži samo za prepričavanje sinopsisa – odnosno da kaže ko je ubica. I to je sve.

Zar biste i mogli da mislite drugačije, ako verujete da je scenarist pisac „predloška”, grube skice nečega što se materijalizuje daleko i od njega i od njegovog pisaćeg stola? Shodno tome, scenarista se smatra za jednog iz one anonimne gomile koja učestvuje u proizvodnji filma, jednog od onih „ispod linije”, i stoga – šta bi on uopšte imao od kaže? Njegovo je da ponudi predložak, a za to je dovoljno imati ideju i računar. Ima li prostije stvari od toga? 

Kako smo poslovično dovitljiv narod, nije čudo da gotovo svako ima ideju za „zaista dobar film”. Kompjuteri su pri tome potpuno demokratizovali pisanje i puno onih koji znaju da uključe Microsoft Word veruje da bi napisali ozbiljan, velik tekst, „samo da mogu da sednu jedan dan sa mirom”. O samopouzdanju onih koji imaju Final draft da i ne pričamo – najbolji filmski scenariji samo čekaju da budu oslobođeni iz njihovih računara.

Iako sve izgleda tako nepodnošljivo jednostavno, scenariji najčešće ne ispadaju onakvi kakvi bi trebalo da budu. Većina producenata, prirodno, za to krivi nesposobnost scenarista te, zarad budućnosti kinematografije, na projektima često okuplja što veći broj njih. Logika je – ono što ne može da uradi jedan nesposobnjaković, moći će da uradi gomila nesposobnjakovića. Ovakve situacije nisu specijalnost samo naše kinematografije, one muče i pomenute američke filmadžije, koji za nju čak imaju i rečit izraz – devolepment hell. Ili, u slobodnom prevodu – „mnogo babica kilavo dete”. Jer, iz nepoznatog razloga, grupa scenarista, okupljena voljom ambicioznog producenta, obično ne radi na nivou onog najboljeg, već onog najslabijeg među njima. 

Kad se, uprkos svemu pomenutom, scenario ipak nekako napiše, scenarista mora da se suoči sa činjenicom da scenario kod nas niko i ne čita.

Pročitaće ga, naravno, režiser, glavni glumci, i savesniji deo filmske ekipe – njihov rad i izgled budućeg filma zavisi od toga. Ali, kad to već moraju oni, zašto bi to radio bilo ko drugi? Uostalom, kad dođe premijera – „taj tužni dan”, kako je to rekao Andžej Vajda – svako će o scenariju ionako imati jasan stav i preciznu ocenu, još mnogo pre nego što na platnu krenu mutacije odjavne špice. Profesor Jovan Hristić tvrdio je da se o dramskom delu (scenariju) ne može suditi na osnovu pogledane predstave (filma), već isključivo na osnovu pročitanog teksta. Ali, danas to zvuči kao intelektualna pedanterija. Na kraju krajeva, pošto su scenaristi u domaćem filmu već nužno zlo, zašto o istom trošku ne bi bili i dežurni krivci?

U okolnostima koje sam opisao, svaki pribrani scenarista brzo će postati svestan dve činjenice. Prva je da njegov profesionalni aranžman podrazumeva maksimum odgovornosti i minimum satisfakcije, što baš i ne zvuči kao opis posla iz snova. Druga je da se strategija „ćuti i piši” ne isplati previše.

Prvo rešenje za kojim pribrani scenarista tad može posegnuti jeste da se okrene režiji. Ako to povećava odgovornost, povećava i mogućnost satisfakcije, pa ne treba da čudi što se ovim rešenjem poslužilo već puno scenarista, a sasvim sigurno će to u budućnosti učiniti još više njih.

Drugo rešenje u skladu je sa magičnom formulom oportunizma, „ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. To podrazumeva uniformisanje – na način uniformisanosti vladajućeg dela našeg društva – odnosno, javno promovisanje svog političkog i partijskog opredeljenja. Uradio to ili ne, scenarista je svakako zahvaćen društvenom igrom koja objedinjuje ideologiju i borbu za državne resurse. Politikolog Slobodan Antonić tu igru nazvao je „kulturnim ratom”, izabrane pisce proglasio za neprijatelje, te im pripretio parafrazirajući Čerčila u praskozorje bitke za Britaniju. Nije, naravno, gubio vreme na čitanje svih njihovih tekstova, verovatno zauzet vođenjem pomenutog kulturnog rata. Da bi u njemu izbegao ulogu civilne žrtve, scenarista, dakle, treba da se što pre okiti činovima izabrane kulturno/paravojne formacije. 

Treće rešenje, po terminu iz psihologije, moglo bi se nazvati „identifikacijom sa neprijateljem”. Onako kako se dete zavlači pod krevet i poistovećuje sa objektom svojih strahova, tako se i scenaristi posvećuju kritici i kreću u nemilosrdan obračun sa svojim kolegama. To privlači pažnju kako onih zainteresovanih za film, tako i onih koji uvek vole domaćinsko pljuvanje, bez obzira na to šta je tema i ko je meta. Doduše, ovo rešenje ima svoje manjkavosti, ponajviše što u mraku ispod kreveta pravljenje filmova ide poprilično teško.

Četvrto rešenje je ono koje sam odlučio da primenim sam, pošto sam već isprobavao neke od prethodnih metoda (a i drugi su ih isprobavali na meni). Taj metod sadržan je u naslovu ovog teksta – „piši i plivaj dalje” – a njegova krajnja ambicija je da se nametneš konstantnim prisustvom svog rada. Kako mi reče jedan prijatelj, inače uspešan režiser i producent, bavljenje filmom više liči na maraton nego na sprint. Radi, dakle, svaki film kao da ti je poslednji, i daj Bože da se onaj koji će ti i biti poslednji snimi što kasnije. Ili, kako je to rekao Lignjoslav Sunđer Bobu – radiš ovde četrdeset godina, onda umreš, i to ti je to.

Ako vam ovakvo rešenje ne zvuči dovoljno promišljeno, mogu da ga branim još samo citirajući profesora Nebojšu Pajkića, iz intervjua u 67. broju sarajevskog „Sineasta”, da je glavna satisfakcija koju nudi bavljenje filmskim scenarijem – sam filmski scenario.

I to ti je to.

Autor je scenarista i jedan od učesnika predstojećeg festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji

Đorđe Milosavljević