Ljudi u ritama se (ne) bune

Ogromna nezaposlenost i s njom skopčani siromaštvo i beda u Srbiji velikim delom su posledica ne privatne svojine kao takve, nego ekonomski i socijalno razorne, pretežno pljačkaške privatizacije.

Ako „primitivni komunizam” poništava socijalnu pravdu i slobodu mehaničkim egalitarizmom – primitivni i surovi kapitalizam je poništava institucionalizacijom duboko nepravednih i pogubnih nejednakosti.

Tačno je da su oni koji su u najamnom, a ne tako retko i ispod-najamnom položaju, zaplašeni da ne izgube i ono što imaju, makar to bilo veoma malo, te stoga, najčešće, ne ustaju protiv samovolje znatnog dela vlasnika firmi u kojima rade, čak i kada im se od usta zakida i krše elementarna radna, a ponekad i ljudska prava. Ali to nije nikakva „gvozdena nužnost”. Onda kada se više ne mogu podneti beda i besperspektivnost, kada se dođe do svesti da ponižavajući život nije vredan življenja, može doći do žestokih, čak i krvavih pobuna socijalnih očajnika, više putem pojedinačnog ili uže-kolektivnog čina nego neke velike i organizovane akcije. Stoga se ne bi smeo uopštavati stav da se „ljudi u ritama ne bune” On vredi za određene situacije egzistencijalnog beznađa, ali nije „usađen” u prirodu reakcije na svako beznađe.

S tom vrstom socijalnog gneva u Srbiji, za sada rasutog, ali s tendencijom ubrzanog radikalizovanja, partijsko-klijentelistička, u velikoj meri korumpirana i neefikasna država ne može izaći nakraj. Ona se nalazi na ivici finansijskog bankrotstva i u sistemskoj je simbiozi sa u osnovi kolonijalnim i gazdaškim kapitalizmom, koji je bez razvojnih sposobnosti.

Reči Sen-Žista da su „nesrećni moć zemlje” izražavaju revolucionarni zanos i sapatnju sa onima na dnu. Međutim, nikada masa nesrećnih, usled uslova svoje egzistencije, nije bila, niti može biti „moć zemlje” koja bi iskorenila samu nesreću. To se odnosi i na sadašnju Srbiju, kao i na sve druge zemlje.

U sadašnjoj Srbiji, usled teške materijalne bede, ljudskog poniženja koje s njom skupa ide, kao i socijalnog beznađa, među onima koji su time najviše pogođeni množe se primeri oduzimanja vlastitog života, ili svesnog povređivanja, da bi se skrenula pažnja javnosti na njihov položaj i položaj njima sličnih. Raspršena klasna borba dobija tako obeležja tragičnih žrtvovanja i nemoćnih vapaja u redovima socijalnih desperadosa, što je najradikalniji vid osporavanja temelja postojećeg sistema. To su reakcije na najrazornije i najneljudskije učinke „tranzicije”. Treba imati na umu da je od samopovređivanja do povređivanja onoga ko je percipiran kao protivnik-krivac za takvo stanje, samo jedan korak. Ti činovi su dokaz transformacije klasne borbe „odozdo” u očajničke poteze da bi se takvo stanje makar donekle promenilo na bolje. Oni nisu incidenti u odnosu na sistem nego su manifestacija najgore njegove strane. Nema sumnje da će biti u porastu. Iza toga ne stoji nikakva ideologija, nikakva politička zavera, nego socijalno beznađe. Ali, posredno, to je i poruka, koja u slučajevima protestnih samoubistava ima i testamentarnu prirodu, da se ne može sve trpeti. Nekada, u „ludističkom” pokretu, radnici su uništavali mašine u kojima su videli opasnost za svoj opstanak. Danas, u Srbiji, a verovatno i u nekim drugim zemljama, među socijalnim očajnicima javljaju se „slučajevi”, nimalo slučajni, uništavanja vlastitog tela. Sistem u kome se to događa samo krajnje uslovno može se okarakterisati kao demokratski. To su upozoravajući znaci mnogo šire pojave – ulaska Srbije u fazu svog (ne)razvoja koja neposredno preti ekonomsko-socijalnim, moralnim i opštesistemskim slomom i neuporedivo je teža od uobičajeno shvaćene krize.

sociolog, profesor univerziteta