Država između bankrotstva i pravde

Njegov deda je prošao Solunski, a otac Sremski front. A on, Vladimir Petrović iz Beograda, nekadašnji glumac poznat po ulozi Bobe u filmovima „Žikina dinastija“, zajedno sa oko 140.000 znanih i neznanih saboraca, već godinama vojuje na prvoj liniji fronta protiv države.

Njihov je cilj – vraćanje imovine oduzete posle Drugog svetskog rata. Vredne, prema procenama nadležnih državnih organa, između 100 i 220 milijardi evra. Ali, izgleda da se i ovom „ratu“ primakao kraj.

Posle niza uglavnom marketinških obećanja i pokušaja od 2000. naovamo (poslednji je takav projekat bivšeg ministra Milana Parivodića), sadašnja vlada deluje veoma odlučno u nameri da dovrši najveći deo posla do Nove godine i tako ispuni ne samo moralnu, već i evropsku obavezu. U suprotnom, državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić najavljuje za „Politiku“ sopstvenu ostavku.

Mada se u mnogo čemu ne slažu, svi naši sagovornici su u jednom stavu jedinstveni: restitucija je neophodna za dalje evropske integracije. U ovom poslu su, manje ili više, već odmakle sve zemlje u okruženju. Za početak je potrebna politička volja, za koju se veruje da u Srbiji sada postoji, da bi se doneo zakon o denacionalizaciji i restituciji, čime bi se postigla pravna sigurnost i regulisalo bolno pitanje vlasništva nad zemljištem, pre svega građevinskim.

– Dvanaest je i pet da nam država Srbija vrati ono što je komunizam oteo našim precima! Tim pre što je restitucija ekonomski, socijalno, pravno i moralno najefikasniji vid privatizacije. Restitucija u Srbiji se, međutim, dosad svesno odlagala, kako bi oni koji su na vlasti što duže održali međusobnu povezanost sa povlašćenim pojedincima, a sve sa ciljem – što više se obogatiti na štetu svih građana Srbije. I dok se javnost zastrašuje fantastičnim iznosima, navodno potrebnim radi restitucije, niko i ne postavlja pitanje: koliko stotina puta vredniju imovinu ovakvim idejama i najavljenim zakonima o uređenju prostora i izgradnji država poklanja samo nekoliko povlašćenih pojedinaca, koji su već prebogati – tvrdi koordinator Mreže za restituciju Mile Antić.

Sa njim se slaže i Vladimir Petrović, unuk predratnog industrijalca Vlastimira Petrovića, čuvenog majstor Vlaste, koji je pre više od osam decenija ispod Palilulske pijace u Beogradu izgradio tada najveću i najmoderniju garažu na Balkanu. Godinama je bila u vlasništvu Parking servisa, a pre dve godine je srušena. Ostao je samo betonski kostur, tu i tamo poduprt skelama da se ne bi sasvim urušio.

– To je tragedija! Moj deda je bio ugledni građanin, industrijalac, „solunac“. Imao je viziju da napravi automobilsku industriju, da se uključe i sinovi, da rade. Po povratku sa Solunskog fronta, deda je otišao u Beč, u školu za izradu automobilskih karoserija. Kada se vratio, sa bratom je na svojoj parceli podigao tu garažu. Kupovali su motore i ugrađivali u svoje karoserije. I posle smrti brata, nastavio je posao – priča Vladimir dok sedimo u baštici kafane, u neposrednoj blizini polusrušene garaže.

– Napravljen je najpre jedan sprat garaže, posle drugi, postepeno. Zbog tako velikih investicija, porodica je veoma skromno živela. Danas ova imovina vredi milione. Voleo bih da moj otac i stric, obojici im je već preko 80 godina, dožive da im se to vrati, kao što su doživeli da budu izbačeni.

– Tokom bombardovanja 6. aprila 1941, jedna bomba je pala na garažu, ali nije eksplodirala. Kada su Nemci umarširali, odmah su preuzeli garažu za svoje potrebe. Deda nikad nije smeo o tome da priča, jer bi bio proglašen za kolaboracionistu, ali su Nemci uredno plaćali kiriju. Od tih para, porodica je uspela da preživi rat. Ali, daleko od toga da su dobrovoljno predali garažu.

Posle je došlo oslobođenje...

– Moj otac Predrag je bio u partizanima, vozač, prošao je Sremski front. Ali, došli su „naši“ i preuzeli garažu od Nemaca. Moja porodica se nikad više nije tamo vratila. Dali su dedi neku malu radionicu u Ivankovačkoj ulici. Nedeljom bi stavljao na glavu polucilindar i sa decom bi se prošetao do Kalemegdana. Svim ostalim danima bio je crn i garav, majstor Vlasta u svojoj kovačnici.

Sve do 2007, garaža je opstajala (nadograđena manjim montažnim objektom na mestu gde je nekad bila porodična kuća Petrovića) i bila u funkciji, kao glavno mesto u Beogradu gde se obavljao tehnički pregled vozila. Parking servis je pre dve godine odlučio da garažu sruši i na tom mestu podigne velelepni poslovni objekat. Vladimir dalje priča:

– Vraćam se jednog dana, petak popodne, sa Palilulske pijace. Vidim veliki bager ispred garaže i pomislim: ovo nije dobro. Odem kući, ostavim ceger i vratim se sa fotoaparatom. On već počeo da lomi. Srušili su najpre taj privremeni montažni objekat, koji je Parking servis nadogradio. Ali, već u ponedeljak su počeli da ruše i veliki betonski dedin objekat, iako su, kako sam utvrdio, imali dozvolu za rušenje samo te montažne zgrade.

Taj petak dobro je zapamtio i Pera Brašanac, čija su kuća i dvorište „naslonjeni“ na predratni zid garaže. Kada smo došli, odmah je prepoznao Vladimira. Prekinuo je neku popravku kraj kuće i pokazao nam posledice uklanjanja stare garaže. Neopreznim rušenjem zida, ciglama i šutom praktično je zatrpano nekoliko kućeraka, posebno u susednom dvorištu.

– I dan-danas sve ovako stoji. Uništili su i Petrovićevu i komšijsku imovinu. Odjednom strašna buka i prašina, bez ikakvog upozorenja. Ja im kažem: secite te grede deo po deo, da nas ne poubijate. A onda se srušio zid. Došle i komšije Tadić i Matić. Strah je to bio veliki, šta da vam kažem.

Komšinici Radmili Matić su na dva prizemna objekta probijene tavanice.

– Obećali su da mi nadoknade štetu, ali se niko više ne javlja. Sve mi sad prokišnjava, plafon je pao – objašnjava nam dok otvara vrata oštećene kućice, koja sad služi kao šupa. Svuda okolo cigle i šut, sve zaraslo u šiblje.

Direktor Parking servisa Boban Kovačević se nada da će novim zakonom uskoro biti rešeni svi slični slučajevi, pa tako i problem porodice Petrović.

– To nije slučaj između Parking servisa i gospodina Petrovića, već između tog gospodina i države. Parking servis je, po knjigama, jedini i neprikosnoveni vlasnik. Kad država bude rešavala sva ta pitanja, rešavaće i pitanje ovog gospodina. Pod uslovom, naravno, da gospodin potvrdi svoje pravo. Kao predstavnik Parking servisa, imam potpuno čistu situaciju – navodi Kovačević.

Na tvrdnje Petrovića da je Parking servis bez valjane dozvole srušio objekat koji je gradio njegov deda, Kovačević kategorično odgovara:

– To apsolutno nije istina! Za svoje reči imam sve moguće dokaze.

Direktor Parking servisa uverava da će na spornoj parceli biti sagrađen predviđeni poslovni objekat ovog preduzeća:

– Taj objekat će biti sagrađen u dogledno vreme. Kada tačno, ne bih mogao da kažem u ovom trenutku, ali to će biti u vrlo dogledno vreme. Naravno da ne odustajemo od tog projekta. Kako da odustanemo od nečega što je naše?

Oko stare garaže sada je podignuta visoka neprovidna ograda. Vladimir kuca na limena vrata i, posle dužeg čekanja, otključava ih nepoverljivi čuvar, sav trom od vrućine julskog ranog popodneva.

– Jaćimović – predstavlja se, skoro vojnički, brkati nadzornik krša i loma koji je tu ostao posle odlaska teških mašina. – Ne može da se hoda ovde, da se snima. Tražite odobrenje od direktora – upozorava nas.

Ipak, saznajemo da radi na ovom mestu već pola godine i da, povremeno, „dolaze neki ljudi i buše nešto, sondiraju“.

– Čuo sam za gospodina Petrovića. Nadam se da će da mu vrate imovinu. Znam tu muku. I moj deda je imao turske tapije u Priboju na Limu. Šumska sekcija nam posekla svu šumu. Voleo bih da svima vrate sve što je oduzeto – kaže Jaćimović na rastanku i ponovo zaključava limena vrata.

Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić smatra da se denacionalizacija svesno odlaže, kako bi vlast što duže održala vezu sa povlašćenim pojedincima.

– Suština restitucije je u zemljištu. To potvrđuje i struktura potraživane imovine, iz koje nedvosmisleno proizilazi da preko 97 odsto čini zemljište: građevinsko, poljoprivredno i šumsko. Skoro sve oduzeto zemljište i danas je u državnoj svojini. Zakonom o planiranju i izgradnji i Zakonom o restituciji crkvene imovine, napravljeni su koraci napred, ali se privredni, politički, kriminalni lobi stalno protivio ovim propisima. Tako je krajem 2005. tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo, naručio izradu projekta o takozvanoj privatizaciji državnog građevinskog i poljoprivrednog zemljišta. Tu se prezentuje model da takozvani privrednici besplatno steknu svojinu na zemljištu koje su okupirali. Jasno je ko su, pored formalnih, suštinski naručioci ovog projekta – optužuje Antić.

Državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić neposredno se bavi ovim pitanjima i posebno pripremom zakona o restituciji, koji stari vlasnici nestrpljivo očekuju. Ilić kaže da je vrednost imovine koja podleže restituciji – između 102 i 220 milijardi evra, što su minimalni i maksimalni procenjeni iznosi:

– To nije moja, već procena Poreske uprave, po završetku podnošenja zahteva potencijalnih korisnika denacionalizacije, iz 2005. godine. Znam da se Mreža za restituciju ne slaže sa time, ali ja govorim o zvaničnim podacima. Čak i da je, od tih 100 milijardi, samo trećina realna, to je 30 milijardi evra. I, ako dve trećine te sume bude naturalno vraćena, ostaje 10 milijardi evra finansijskog obeštećenja. To je za ovu zemlju ogroman iznos.

Predlog zakona o restituciji biće do Nove godine usvojen u vladi, kaže Ilić i obećava da će, u suprotnom, biti prvi koji će snositi odgovornost zbog toga:

– Imamo još puno otvorenih pitanja. Već sredinom septembra, zajedno sa Savetom Evrope organizujemo veliki skup na kome ćemo analizirati sva evropska iskustva denacionalizacije, i očekujemo da tada budu dati odgovori na sva ova otvorena pitanja. Pre svega, koji model je odgovarajući za Srbiju, imajući u vidu ekonomski potencijal i potrebu da zadovoljimo moralne obaveze i potrebe našeg ulaska u EU. Treba razmotriti i pitanje mogućih pritužbi pred sudom u Strazburu. Možemo biti izloženi veoma velikom broju tužbi, u slučaju da ne bude poštovan princip ravnopravnosti: ako je nekome vraćeno 100 odsto nečega u naturalnom obliku, onda i drugima mora biti vraćeno bar 80 odsto u obliku finansijskog obeštećenja. Zato država Srbija traži odgovarajući model, da ne bankrotira. Sve dosadašnje vlasti obećavale su donošenje ovog zakona. Mi sada kažemo da ćemo zakon usvojiti na vladi i predati u parlament do kraja godine. Javno obećavam: kao neko ko je u Ministarstvu finansija zadužen da se taj zakon pripremi, ukoliko to ne bude urađeno do Nove godine, spreman sam da stavim svoju funkciju na raspolaganje i da više ne radim ovaj posao!

Ilić odbacuje optužbe da država štiti tajkune odlažući donošenje zakona o vraćanju oduzete imovine:

– Oni koji očekuju da budu korisnici u procesu denacionalizacije, više su zainteresovani kako da dođu do onoga što potražuju, a manje ih zanima u kakvom će se položaju naći država i poreski obveznici. Što se tajkuna tiče, mi ne štitimo nikoga i nikome ne omogućavamo bilo kakve beneficije.

Bojan Bilbija