Nova teorija zavere

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, avgusta – Šta pokloniti čoveku koji „sve ima i sve može” – pitanje je koje struji Vašingtonom u susret 4. avgustu, kad predsednik Barak Obama slavi svoj 48. – a prvi u Beloj kući – rođendan. Najdraži bi mu bio, slute bližnji, odmor u krugu porodice. Drugi, pak, predlažu da mu se pošalje igračka za psa „koji je jedini veran prijatelj političaru na najvišoj funkciji”.

Niz ugostitelja računa da u takvim okolnostima može da poveća profit. Već mame sladokusce – specijalitetima koje krste po Obami ili ih serviraju sa ispisanim njegovim porukama.

U ofanzivi su, međutim, i grupe koje nastoje da šefu države zagorčaju rođendan. Opet žele da dokažu, ni manje ni više, da Obama nije Amerikanac, da nije na svet došao na Havajima nego u Keniji (odakle mu je otac), pa da je, kao takav „vanzemaljac” – nelegalno na čelu zemlje, čiji Ustav nalaže da joj predsednik može biti samo građanin rođen na njenom tlu.

Uprkos činjenicama

Praktično nastoje da izvrše pravni državni udar protiv „ustavnog pučiste”. Priča im nalikuje, pri tom, na radnje u televizijskim sapunicama koje se često vrte oko „neizvesnog identiteta” junaka.

Upornost im ne jenjava iako su svi njihovi dosadašnji napori da dokažu svoje tvrdnje bili bezuspešni. I sudovi su ih odbacivali kao neosnovane.

Uspeli su, u međuvremenu, da se nametnu kao protagonisti nove teorije zavere koja zvuči možda senzacionalnije od prethodnih – da Amerikom „koja vlada svetom”, sada „vlada tuđinac”.

Ne obezoružavaju ih ni potvrde bolnice u Honoluluu da je Obama u njoj rođen. Ponavljaju da „njegova krštenica još nije viđena na papiru”, i da njeno objavljivanje na internetu Bele kuće „nije uverljivo”.

Zvanična opovrgavanja – od kojih je jedno sadržano i u nedavnoj rezoluciji Predstavničkog doma, povodom 50. godišnjice državnosti Havaja u okviru SAD – kao da im prija. Tumače ih u stilu – „čim se nešto odbacuje, znači da se prihvata”. Pa i u skladu s krilaticom: „Ako se činjenice ne slažu s mojim mišljenjem, utoliko gore po činjenice”.

Tvorci nove teorije zavere su, smatra se, konzervativni i tradicionalistički krugovi, koji se još ne mire s činjenicom da je Amerika prvi put dovela crnca na čelo Bele kuće. Obamu su, otkako se upustio u trku za predsedničku dužnost, osporavali kao „prikrivenu pretnju nacionalnoj bezbednosti”. U njegovom srednjem imenu – Husein – nalazili su „dokaz” da je „musliman (iako je hrišćanin) u tajnoj misiji za razaranje SAD”, da je „povezan s teroristima”, da iz njega „prosto zrači komunista”… Aktuelnom predsedniku prebacuju da je „u suštini marksista” i da reformama „kopira neprihvatljive metode zapadnoevropskog socijalizma”.

Kako ni to nije imalo poželjnu im prođu, ponovo su pojačali napade na Obaminu „spornu” biografiju. U medijskoj „letnjoj šemi”, kada se traže „lakše teme”, dobili su povećani publicitet. Često, doduše, u vidu izrugivanja na njihov račun.

Ne oskudevaju, začudo, ni u pristalicama. Prema istraživanju liberalnog sajta Dejli Kos, čak 58 odsto ispitanih republikanaca još ne veruje ili nije sigurno da je Obama rođen u Americi. Za razliku od vanpartijaca među kojima je 83 procenta kazalo da je sigurno da je sadašnji šef Bele kuće rođen na tlu SAD.

Posmatrače mahom čudi istrajavanje „teorije zavere” oko identiteta i legalnosti predsednika u društvu koje sebe definiše kao „najtransparentniji i vodeći demokratski sistem” savremenog sveta. Ovdašnji hroničari podsećaju, međutim, da ona nije „repa bez korena”.

Pogoduje joj, kao i u drugim zemljama, okolnost da se pod velom „državne tajne” kriju istine koje svetlost dana ugledaju tek kad izgube praktični značaj. To održava verovanja da ćemo političku suštinu vremena u kome živimo, često doznavati samo u vidu beležaka o dalekoj prošlosti. Koristeći takve sklonosti, ekstremisti su predsednika Franklina Ruzvelta optuživali da je „namerno isprovocirao japanski napad na Perl Harbor”, posle koga je Amerika ušla u Drugi svetski rat. Još su u opticaju verzije, nasuprot zvaničnim izveštajima, da je Džon Kenedi likvidiran 1963. zaverom a ne hicima usamljenog atentatora i da američki astronauti nisu 1969. kročili na Mesec. A sada se i dalje, takođe suprotno službenim raportima, čuju i glasovi da su Svetski trgovinski centar i deo zgrade Pentagona, pre bezmalo osam godina, srušeni raketama „po nalogu administracije Džordža Buša da bi se dobio povod za invazije na Avganistan i Irak, a ne terorističkim udarima izvedenim otetim putničkim avionima”

…„Laki način”…

Osporavanje Obaminog identiteta, istoričarka Ketrin Olmsted vidi kao „direktan nastavak delovanja antikomunističkih ekstremista koji su pre pola veka forsirali svoju verziju istorije ne obazirući se na činjenice, i ne libeći se da ondašnjeg predsednika Dvajta Ajzenhauera optuže da je „oruđe u rukama komunista” Autorka nove knjige „Stvarni neprijatelj: teorija zavere i američka demokratija, od Prvog svetskog rata do 11. septembra 2001”, takođe je listu „Politiko” rekla da verzijama o konspiraciji Amerikanci pribegavaju kao „lakom načinu da se ispriča složena priča”

Priča o Obami jeste „složena”, ali ne zbog mesta gde je rođen, već ponajviše zato što su premijernim izborom pripadnika rasne manjine za predsednika, Amerikanci pokazali spremnost da promene i sebe i kurs istorije. A tako ispoljenu vrlinu, sadašnji teoretičari zavere ne mogu da prihvate drugačije nego kao „opasno zastranjivanje”. Kao njima – „neprihvatljivo izvrtanje biografije” – nacije, čije su nove inspiracije protiv tradicije konspiracije.