S putinizmom u 2008.

Izbor ruskog predsednika Vladimira Putina za ličnost godine, prema odluci uredništva uglednog američkog časopisa "Tajm", predstavljao je pravi uvod u uobičajenu poplavu napisa o tome kako smo preživeli proteklih 365 dana, šta smo očekivali, šta nam se ostvarilo, šta nije... Bilo kako bilo, Putinova fotografija na "Tajmovoj" naslovnici, kao i razlozi koji su naveli uredništvo da odluči kako je odlučilo, izazvali su pravu malu pometnju. Posebno na Zapadu.
Ni naknadno objašnjenje "Tajma" da titula "ličnost godine" ide uz onoga čije je delovanje obeležilo proteklu godinu, bez obzira na to da li je time svet postao bolji ili gori, nije smirila protivnike ruskog predsednika. Posebno ne one kojima se već i od same reči putinizam kosa diže na glavi. Ostaje, međutim, činjenica da je Vladimir Putin tokom 2007. pokazao više od drugih svetskih političara - kako onih koji su sišli sa međunarodne scene, tako i onih koji su na nju tek stupili.

Rusija iza predsednika

Naravno, ruski predsednik teško da bi se dokopao gorepomenute titule da iza njega nije stajala - Rusija. Bezrezervnom podrškom zemljaka koja dostiže i čitavih 80 odsto ne može danas da se podiči nijedan šef države. (Ukoliko ne računamo predsednike iz kategorije onih koji na izborima obavezno dobijaju bezmalo 100 procenata glasova.) Za Rusiju i njene građane protekla 2007. svakako bi mogla da se oceni pozitivno. Porastao je životni standard, cene energenata na svetskom tržištu išle su u prilog rastućoj ruskoj ekonomiji, tehnološki napredak postao je jedan od glavnih ciljeva za vreme koje tek dolazi, rešavani su ključni socijalni problemi, godina je prošla bez ratnih sukoba, diplomatija je obavila lavovski deo posla, Soči je dobio Olimpijadu...

Ali 365 dana koji su za nama doneli su i značajne promene na svetskoj pozornici. Kovanica "hladni rat" pominjana je mnogo češće nego ranijih godina. Ponovo su se rasplamsale špijunske igre, zaposleni u ambasadama počeli su da brinu o tome da li će izdržati ceo mandat ili će, ko zna zbog čega, brzometno biti vraćeni kući. Okončanje ratova, započetih u po svet daleko mirnijim vremenima, sve je neizvesnije. Organizacija Ujedinjenih nacija stavljena je na veliko iskušenje zbog nuklearnih ambicija Severne Koreje i Irana, ratova u Africi, ali i zbog namere SAD i EU da, zarad rešavanja problema Kosova i Metohije, samovoljno pogaze važeće principe međunarodnog prava.

Američki plan o razmeštanju protivraketnih sistema u Poljskoj i Češkoj, dakle na samoj granici sa Rusijom, takođe se javio kao nepremostivi kamen spoticanja i, naravno, nije ostao bez odgovora - Moskva je zamrzla svoje učešće u Dogovoru o konvencionalnom oružja u Evropi. Trka u naoružanju ponovo počinje da se zahuktava. Stvaraju se novi savezi, razbijaju bivši.

Tragom cene nafte

O povratku nepoverenja u međunarodnim odnosima možda najbolje svedoči izjava ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova data 21. decembra televizijskom kanalu Vesti-24. Naime, prema rečima uglednog diplomate, jedan od najbližih zamenika američkog državnog sekretara Kondolize Rajs izjavio je nedavno da u Vašingtonu već postoje planovi prema kojima bi se, u slučaju negativne reakcije Moskve na protivpravno priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane zapadnih država, moglo potegnuti pitanje priznanja nezavisnosti nekih ruskih regiona na severnom Kavkazu. Ne treba ni sumnjati da se cilja na prilike u Čečeniji.

"Sreo sam se sa Kondolizom Rajs i pitao je šta to znači? Ona je kategorički odbila i samu mogućnost da se o takvom nečemu spekuliše i dodala da nije ni upoznata sa stavom pomenutog zamenika", naveo je Lavrov.

Ipak, posle učestalih američkih "prognoza" o mogućim reakcijama Rusije na osamostaljenje Kosmeta, kao i o sudbini Čečenije, Južne Osetije, Abhazije, Pridnjestrovlja, Nagorno Karabaha pa čak i Krima u Ukrajini, jasno je da se u Vašingtonu, zvanično ili nezvanično, svašta "kuva".

Ali vratimo se Putinu. Pristajanjem da se kandiduje za Državnu dumu kao prvi na listi Jedinstvene Rusije, a potom i da da saglasnost da bude kandidat za premijera, aktuelni predsednik ne samo da je proširio krug svog delovanja nego je dodatno učvrstio pravac kojim bi Rusija trebalo da se kreće tokom 2008. Pa i kasnije.

Sličan poen postignut je i pristankom predsednika da njegov naslednik bude umereni liberal i za svetsku scenu prihvatljiv Dmitrij Medvedev. Sve pomenuto trebalo bi najveću državu na svetu da zadrži na šinama kojima se sada kreće. Pogotovo ako se imaju u vidu prognoze da bi nafta u 2008. mogla da dostigne cenu od 175 dolara po barelu.