Bluz za opstanak

Aj­vi Lig je za­jed­nič­ko ime za osam naj­pre­sti­žni­jih uni­ver­zi­te­ta u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma. Da bi se do­spe­lo na ne­ki od njih po­treb­ni su no­vac, ta­le­nat, pri­pad­ni­štvo vi­so­kim dru­štve­nim slo­je­vi­ma, am­bi­ci­o­znost, pre­da­nost, od­go­vor­nost, di­sci­pli­na i dru­ge slič­ne stva­ri. Uni­ver­zi­tet „Bra­un” iz naj­ma­nje sa­ve­zne dr­ža­ve Rod Aj­lend pri­pa­da toj sku­pi­ni. Tro­je nje­go­vih di­plo­ma­ca či­ni rok sa­stav „The Low Ant­hem”. Vi­so­ko obra­zo­va­nje, ste­če­no u ško­li či­je je ime si­no­nim za eli­ti­zam i dru­štve­nu pri­vi­le­go­va­nost, sta­vi­li su u slu­žbu rok mu­zi­ke.

Na nji­ho­vom no­vom al­bu­mu „Oh My God, Char­lie Dar­win” do­šlo je do su­da­ra dar­vi­ni­zma i ro­ker­ske mi­to­lo­gi­je. Ide­je o pri­rod­noj se­lek­ci­ji, bor­bi za op­sta­nak, o pre­ži­vlja­va­nju naj­ja­čih i naj­spo­sob­ni­jih, sta­vlje­ne su na­su­prot ro­ker­skoj sim­pa­ti­ji za sla­be i usa­mlje­ne, mar­gi­na­li­zo­va­ne i od­ba­če­ne.

Pe­sme, ko­je žan­rov­ski pri­pa­da­ju sta­rin­skom kan­tri­ju, „se­ku­lar­nom go­spe­lu” i apo­ka­lip­tič­nom fol­ku, po­pri­šta su tog su­ko­ba. One ima­ju „van­vre­men­ska” svoj­stva. Ne mo­že da se od­re­di vre­me iz ko­jeg po­ti­ču. Zvu­če kao da sti­žu di­rekt­no sa pa­lu­be bro­da „Mej­fla­u­er” ko­jim su pr­vi do­se­lje­ni­ci pri­sti­gli u No­vi svet, a iz­vo­di ih bend ko­ji je, uz sa­stav „Fle­et Fo­xes” i pe­va­ča sa pse­u­do­ni­mom Bon Iver, naj­va­žni­ji pred­stav­nik ak­tu­el­nog neo­fol­ker­skog po­kre­ta.

Na al­bu­mu „Oh My God, Char­lie Dar­win” kao da na­stu­pa­ju dva raz­li­či­ta ben­da. Re­per­to­ar je, na­i­me, po­de­ljen na dva de­la. Je­dan či­ne him­nič­ne nu­me­re „Char­lie Dar­win”, „To Ohio” i „Tic­ket Ta­ker”. Ben Noks Mi­ler, glav­ni lik u gru­pi, pe­va ih he­ru­vim­skim fal­se­tom ko­ji, po­red to­ga što su­ge­ri­še re­li­gij­sku di­men­zi­ju, stvar po­ve­zu­je sa Ni­lom Jan­gom i nje­go­vim de­lom. De­li­kat­nu mu­zič­ku prat­nju obez­be­đu­ju Džef Pri­stov­ski i Džo­si Adams, no­va čla­ni­ca sku­pi­ne. Ra­de to na neo­bič­nim, ar­ha­ič­nim in­stru­men­ti­ma ko­ji mu­zi­ci da­ju za­vo­dlji­vu pa­ti­nu.

Kom­ple­men­tar­nost ko­ju su „The Low Ant­hem” us­po­sta­vi­li iz­me­đu ovog de­la re­per­to­a­ra i dru­gog, raz­u­zda­nog, blu­zer­sko-ro­ker­skog, naj­ve­ći je kva­li­tet al­bu­ma. Fu­ri­o­zni rit­mo­vi nu­me­ra „The Ho­ri­zon Is A Belt­way” i „Ho­me I’ll Ne­ver Be” (mu­zi­ka: Tom Vejts; tekst: Džek Ke­ru­ak) ima­ju hip­no­tič­ko dej­stvo. Vo­de slu­ša­o­ce u pla­nin­ske za­bi­ti No­vog sve­ta gde br­đa­ni đu­ska­ju u ne­kom am­ba­ru sla­ve­ći ko zna šta i ko zna ko­ga. Slič­no je i sa pe­smom „Cham­pion An­gel”. Zvu­či kao da Bob Di­lan gru­va sa ci­gan­skom ban­dom na ne­kom pi­ja­nom se­o­skom va­ša­ru.

„The Low Ant­hem” pe­va­ju o ži­vo­tu, lju­ba­vi, smr­ti i re­li­gi­ji. Ra­de to na neo­bi­čan na­čin. Kom­bi­nu­ju po­et­ske sli­ke i mu­zič­ke ob­li­ke pre­u­ze­te od Ni­la Jan­ga, Bo­ba Di­la­na i To­ma Vej­tsa sa bi­blij­skim fan­ta­zma­go­ri­ja­ma i dar­vi­ni­stič­kim po­stu­la­ti­ma. Na al­bu­mu „Oh My God, Char­lie Dar­win” ključ­ne sce­ne ro­ker­skog mi­ta pre­pri­ča­ne su na nov, svež i neo­če­ki­van na­čin.

Po­tra­ga za iz­gu­blje­nim vred­no­sti­ma do­bi­la je no­vi smer.