Želim da se vratim, ali nemam gde

„Sanjam da se vratim u Knin. Ko se tamo rodio i radni vek proveo, verujte mi, nije ni želeo da ga napusti. Ovde, u Beogradu, od četiri stana, koliko ih ima na mom spratu, tri porodice ne poznajem”, ovako priča za „Politiku” Jovo Kablar, penzionisani inženjer iz Knina. Ovaj sedamdesetšestogodišnjak, koji je pred rat bio i predsednik opštine Knin, sa suprugom, sinom i kćerkom automobilom je bežao ka Srbiji ispred „Oluje”. Spakovao je samo ono što je u auto moglo da stane. Iza sebe je ostavio četvorosoban stan, vikendicu u okolini Knina, omanje poljoprivredno zemljište u rodnom Golubiću... Uspeo je samo da sačuva vikendicu u Šibeniku, koju je kasnije prodao kako bi sina stambeno obezbedio. U tom stanu i danas žive zajedno.

– Kada sam stigao u Srbiju, upućen sam na Kosmet, pa sam u Prištini živeo do bombardovanja, a potom dolazim u Beograd. U Kninu mi je sve ostalo – kaže Kablar.

Danas u njegovom stanu u Hrvatskoj živi jedan policajac iz Vukovara. Naš sagovornik je, u želji da se vrati, tražio od hrvatskih vlasti da mu obnove vikendicu kako bi imao gde da živi. Međutim, zahtev je odbijen.

– Objašnjeno mi je da nemam prava na obnovu kuće, jer je ustanovljeno da sam sve vreme živeo u Kninu u stanu, a ne u toj kući koja se nalazi u okolini i koja je zapravo porodična kuća moje supruge. Takođe, prema njihovom Zakonu o oduzimanju imovine, ostao sam i bez manjeg poljoprivrednog imanja. Ja želim, ali nemam gde da se vratim. Kako?

U pokušaju da se vrati Jova Kablara onemogućava i činjenica da su ga hrvatske vlasti osudile na 12 godina robije zbog učešća u oružanom sukobu: „Od osam dela zbog kojih su me teretili, nijedno nije istinito. Onda je, prema Zakonu o amnestiji, izvršenje kazne stavljeno van snage. Dakle, kazna nije brisana, samo je stavljena van snage. Ali, kada sam otišao u Hrvatsku po nova dokumenta, pozvali su me na informativni razgovor. Bila je to jasna poruka da ne žele da se vratim.”

Treba podsetiti i na to da su on i još 40.000 penzionera ostali bez penzija za period od 1991. godine pa do okončanja ratnih sukoba. Kablar navodi da je Hrvatska ostala dužna u proseku 81 penziju po glavi penzionera, što je ukupno oko četiri milijarde evra.

V. Dugalić

-----------------------------------------------------------

Retki primeri uspešnog povratka Srba

Sa svoje farme u selu Gornja Bačuga na Baniji, gde ima 130 grla, što krava muzara, što podmlatka, porodica Janjanin je juče isporučila 1050 litara mleka. To je negde i njihova prosečna dnevna proizvodnja s kojom su se svrstali među najveće stočare u Hrvatskoj. Reč je o Srbima povratnicima koji su se, nakon zbega u „oluji” već posle tri godine vratili u rodno selo, petnaestak kilometara daleko od Petrinje. Sudbina ove porodice je, nažalost, ređi primer uspešnog povratka i opstanka Srba na svoja imanja u Hrvatskoj , nakon svega što ih je snašlo u poslednjem ratu.

(/slika2)Nikola Janjanin, reklo bi se glava i najagilniji član familije u kojoj su njegovi otac i majka, supruga, sin i snaha i troje unučadi bio je inicijator kolektivnog povratka stanovništva Gornje Bačuge iz izbeglištva u Srbiji koji se, po dogovoru, trebalo da odvija pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice. „Uslov je bio da se ovoj akciji odazove bar 30 odsto meštana jednog sela pa da se dobije potpuna logistika koja uključuje materijalnu pomoć i mere zaštite. Krenuo sam po Srbiji da ubeđujem zemljake i komšije da se zajedno vratimo u naše selo, ali razumevanja nije bilo već sam doživljavao i najpogrdnije uvrede. Da se razumemo, od svih izbeglica iz mog sela ja sam se u Srbiji najbolje snašao. U mačvanskom selu Zminjak gde smo boravili uspeo sam čak da i uštedim oko 50.000 tadašnjih nemačkih maraka. Pored usluga u obradi zemljišta, ja i sin Dejan smo držali radionicu za opravku poljoprivredne mehanizacije. Dakle, insistiranje na povratku nije bilo posledica našeg nesnalaženja u Srbiji već to što smo, naročito za one koji se nisu snašli, videli bolju perspektivu u zavičaju gde smo ipak „svoji na svome”, objašnjava Nikola.

Janjani su se vratili 25. juna 1998. Krenuli su sa jednom kravom i bagerom koji su kupili da bi raščistili ruševine, okrčili njive. Dve i po godine su živeli bez struje, a jedini prihodi bili su od prodaje sira na pijacama u Petrinji i Sisku. Porodica i pre rata poznata kao marljiva i veliki odgajivač stoke, brzo je i ovaj put širila svoje stado.

Međutim, nije sve išlo tako glatko. Porodica je bila izložena napadima i pritiscima, naročito prvih dana nakon povratka.

Treba navesti i podatak da su Janjani nakon povratka na svom imanju ugostili diplomate iz 40 ambasada u Zagrebu pa je logično je da je hrvatskoj državi posle toga bilo u interesu da im pruža zaštitu.

Đ. Đukić