Verovaće tek kad vidi

Verovaću tek kad budem videla ključeve, otelo se Nađi Higl po dolasku iz Rima, kada je čula da je na poklon dobila stan. Iz te rečenice može štošta da se zaključi. Da je, na primer, sportistima blizak pragmatizam, da žele da opipaju medalju ili da sačekaju sudijsku odluku, pa da se raduju. Ali bliže je istini da je Nađa, kao i mnogi mladi u Srbiji, svikla na okruženje koje vrvi od obećanja, tapšanja po ramenu, velikih reči a malih ostvarenja.

Svako čudo traje tri dana, a euforija izazvana tim čudom još kraće. Zna to ova pegava devojka, zato joj je izletelo ono „kad vidim ključeve...” 

No, vratimo se euforiji posle koje sve, poput naduvanog balona, počinje da splašnjava. Obećanja postaju uslovna, a nacionalni sport, prebacivanje lopte od jednih do drugih, jeste disciplina u kojoj  smo svetski vrh. Da je ispunjavanje obećanja u Srbiji nešto uobičajeno, Nađin stariji kolega Čavić bi odavno stanovao makar u garsonjeri. Nažalost, kod nas se uspeh više slavi nego što se vrednuje. Čavić je juče, napokon, šest godina posle prve medalje, dobio ključeve stana, ali samo „na doživotno korišćenje...” I to ne od države nego od donatora u akciji „Čavića za komšiju”.

Nađa i Milorad su sportisti, njihov radni sportski vek ne traje 40 godina tako da i nagrade za uspehe moraju da dolaze i ranije i odmah. U gradu Pančevu dvosoban stan vredi kao omanji džip što ga tajkunski sinovi dobijaju za rođendan. Ali još ima onih koji se ironično odnose prema svemu, pa kažu da je za bazensku stazu od 200 metara Nađa dobila dvosoban stan, a da je plivala 400 metara dali bi joj četvorosoban...

A trećeplasirana plivačica u trci u kojoj je Nađa osvojila zlato, bivša Hrvatica a sada Austrijanka Mirna Jukić otišla je sa mnogo manjim uspesima od ovog Nađinog u Austriju, uzela njihovo državljanstvo, nadobijala se novaca, ali je dobila i stan u centru Beča.

Srbiju prepoznaju u svetu sve više po teniserima i plivačima, vaterpolistima i košarkašima, a sve manje po Mladiću i Karadžiću. Država bi o toj činjenici morala pažljivo da vodi računa.

Onaj neuspešni reklamni spot o Srbiji na Si-En-Enu koštao nas je valjda milion dolara, a Stajnhauerove rane isto toliko. Neko može da kaže da je u pitanju prosto poređenje, ali je reč o novcu za koji se može kupiti pedesetak stanova za pedesetak naših svetskih rekordera čistog sportskog obraza. Jer sportista bez podrške ne može dugo da bude sportista. Ko hoće da relativizuje Nađin uspeh pa da kaže kako je kao autsajderka stigla tek onako na svetski tron, grdno se vara. Nema slučajnosti u vrhunskom sportu.  

Pribojava li se Nađa da je ne prevare jer je prepoznala matricu ponašanja ovde? Da je čelni čovek rodnog joj Pančeva preksinoć izašao i javno pružio ključeve, ne bi samo njoj bilo lakše nego i ogromnoj većini nacije. Shvatila bi i Nađa i nacija da se sa reči počelo da prelazi na dela. ’Ajde da sačekamo i vidimo da li je tako!