Opasna igra

Od 750 miliona dinara duga za plate radnicima pančevačke „Azotare” biće isplaćeno 150 miliona „u kešu”, a ostatak duga od 600 miliona dinara isplatiće im se u – akcijama. Pa kad restrukturisanje „Azotare” bude završeno, zaposleni će ima tri odsto vlasništva te kompanije.

Ponuđeno poslovno spasavanje „Azotare” podrazumeva, između ostalog, i odricanje od dosadašnjeg načina rada. A do sada se živelo na „visokoj nozi” – plate su bile 65 odsto veće od republičkog proseka, a firma je za osam godina napravila 127 miliona evra gubitka. „Drastičan rast gubitaka u tom periodu praćen je konstantnim rastom zarada”, rečeno je pre neki dan novinarima u toj kompaniji. Pristajanjem na deonice umesto „keša”, radnici su demonstrirali svest o „težini trenutka”, jer su shvatili da su do sada „pojeli” i ono što nisu imali. I da je sada drugačije vreme, da para u državi nema i da je neizvesnost veća. Zato su svoje neisplaćene zarade pretvorili u ostavštinu (profit) za budućnost.

Malo je takvih primera u Srbiji. Naročito otkako se najavljuje da će se vlast zaduživati u inostranstvu sve dok ne kupi socijalni mir u zemlji i da je moguće da deo zajma od MMF-a (namenjenog inače za čuvanje deviznih rezervi) spiska na budžetske korisnike.

Novi zajmovi i najave novog državnog trošenja „otvorili su apetite” brojnim budžetskim korisnicima. To se vidi po količini ispoljavanja takozvanog radničkog nezadovoljstva. Valjda je zato ovih dana najglasniji sindikat („Srbiji preti kolaps i bankrot”) koji okuplja zaposlene u Telekomu, Pošti, Železnicama, EPS-u NIS-u, bankama, strateškim državnim službama i velikim javnim sistemima. Tamo gde je previše zaposlenih, gde su plate najveće i gde treba odbraniti privilegije.

Neke novine izračunale su da u Srbiji dnevno ima trideset štrajkova u kojima „napaćeni radnici” traže od države da im promeni gazdu, da im nađe posao i da im obezbedi platu. U suprotnom: „Iz Niša kreće buna, Niš je najspremniji za proteste.”

Količina para koja ulazi u Srbiju u vidu raznih zajmova u direktnoj je korelaciji sa količinom štrajkova. A vlada se već kvalifikovala za alokatora sredstava protivpožarne zaštite kako bi ugasila navodni jesenji socijalni požar. Predsednik jedne sindikalne centrale u RTB „Bor” direktno preti državi (koja je inače preuzela brigu o toj kompaniji) da bi „oko 5.000 zaposlenih moglo da krene u štrajkove ukoliko isplata njihovih zarada počne da kasni”.

U toj opasnoj demagoškoj igri države i „radničke klase” na ivici provalije kao ključni protivnik označeni su poslodavci. Reč „tajkun” istovremeno je i omiljena pretnja političara upućena poslovnim krugovima (da paze šta rade) i šifrovana poruka radnicima „da menjaju gazdu” (primer niškog „Niteksa”). Oni koji razigravaju takvu populističku strategiju morali bi da budu svesni bar dve činjenice.

Prvo, preduzetnici su ti koji rizikuju, investiraju, obezbeđuju radna mesta i plate radnicima. To je tako jer se Srbija opredelila za tržišni model privrede.

Drugo, Srbija i njena radnička klasa ne mogu više da žive „na kredit”. To je tako jer da bi se trošilo – mora da se zaradi.