Ljubavne scene nisu bauk

Glumica Ana Franić ostvarila je zapažene uloge u pozorištu, u TV serijama, kao i u filmovima „Diši duboko” i „Na lepom plavom Dunavu”. Zapaženo glumačko ostvarenje imala je i u drami „Generalna proba samoubistva”, rađenoj  po tekstu Dušana Kovačevića.

U razgovoru za „Politiku” Ana govori o liku bezimene devojke koji tumači, kao i o načinima na koje se njena junakinja snalazi u muškom svetu.

Dobitnica nagrade „Fipresci” otvoreno priča i o tome zašto je njoj manje neprijatno da snima provokativne filmske scene, nego da radi sa ljudima sa kojima nema zajednički jezik i istu umetničku estetiku.  

Šta simbolizuje lik bezimene devojke koju igrate u Kovačevićevoj drami?

U najnovijoj Kovačevićevoj drami igram jedini ženski lik, devojku koja se snalazi u „muškom” svetu u kome vlada bespoštedna borba za ideale, najčešće i za goli život. Koristeći se onim što joj je priroda dala kada ju je stvorila kao ženu, snalazi se moja devojka, ta devojčica koja je namerno ostavljena bez imena da bi ukazala na čitav buljuk sličnih njoj. Pomalo naivna, zna da ipak mora da čuva svoju glavu kada oseti da možda gubi tlo pod nogama. Ako treba, založiće ona svoje telo, jer šta je telo, šta je čednost, šta je poštenje u odnosu na sve šarene celofane koji primamljivo sijaju. Prepoznatljivo, priznaćete. 

Često ste u filmovima tumačili uloge žena i devojaka koje zapadaju u kontroverzne situacije. Bilo je tu lezbijki, prodavačica ljubavi… Da li lako prihvatate takve uloge, ili je za obnažene scene potreban jak umetnički razlog?

Kontroverzne situacije u kojima su se te devojke zaticale za mene kao glumicu predstavljale su izazov. Ljubavne scene nikada nisam doživljavala kao bauk, već kao neminovnost u poslu koji sam izabrala. Ukoliko verujem partneru, reditelju i ukoliko se sve uklapa u ono što ja intimno osećam kao estetiku, onda su dani kada snimam „golišave” scene potpuno iste temperature kao i svi ostali.

Da li Vam je neprijatno kada snimate erotske, provokativne scene u filmovima?

Da budem iskrena, najveću neprijatnost na sceni ili pred kamerama osećam onda kada ne verujem u to što radim, a to je osećanje koje se prenosi na celu ekipu kao zaraza. Kada smatram da posao u kome učestvujem nema smisla, neprijatno mi je da izgovorim „Dobar dan”. Scene nikada ne delim na ljubavne ili ozbiljne, već ih isključivo doživljavam kao dobre ili loše.

Kako razmišljate o devojkama koje u današnje vreme prihvataju različite vrste nepristojnih ponuda kako bi sebi obezbedile status u društvu ili profesiji?

Kao društvo uvek se iznova bavimo posledicama umesto uzrocima. Šta očekivati od generacije koja je imala pogrešne uzore i modele ponašanja. Dok su nas učili da se do uspeha dolazi mukotrpnim radom, a mi u to mogli da se uverimo posmatrajući ljude oko sebe, današnjoj mladeži se serviraju instant recepti koji podsećaju na bajku o Pepeljugi – sve je blistavo ali kratko traje. Devojke treba da znaju da posle ponoći ostaje samo jedna stara bundeva. U današnje vreme je najteže „uključiti” mozak. Od ljudi se svakodnevno traži, bolje reći zahteva, da prestanemo da mislimo svojom glavom, da ne maštamo, da ne osećamo. A kada nema pameti, mašte i radoznalosti, onda zvezda vodilja mnogim devojkama postaje krema protiv celulita. Tada ni nepristojne ponude ne predstavljaju nikakav problem.

Da li smatrate da je za muškarce problem ili ipak privilegija kada pored sebe imaju uspešnu i poslovno ostvarenu ženu?

Smatram da nijednom muškarcu ne smeta uspešna, nasmejana i zadovoljna žena. Naprotiv. Imati takvu ženu pored sebe sigurno je privilegija. Ono što odbija muškarce jeste ženski poriv da menjaju uloge koje su im prirodno namenjene. Žene su postale grube, sve teže uočavaju razliku između samosvesti i samodovoljnosti. Imaju potrebu da se prema muškarcima ponašaju kao prema sebi ravnima. A, zapravo, žena treba češće da bude žena i da oko sebe širi aromu nedokučivosti i nedostižnosti.

Sve više ljudi je emotivno samo, bez partnera. Zbog čega su se granice za stupanje u brak pomerile?

Ako je nekada bilo prirodno da se brakovi sklapaju pre dvadesete, jer su okolnosti u kojima su mladi odrastali to nametale, danas je to neizvodljivo. Pogotovo ako se uzme u obzir da devojke studiraju, usavršavaju se i čak godinama posle toga tragaju za zaposlenjem. Ako tome pridodamo i materijalnu situaciju većine mladog sveta, postaje jasno zašto se granice za stupanje u brak i stvaranje porodice sve više pomeraju. Međutim, godine nisu garancija zrelosti, i svakome treba ostaviti prostor za takve odluke.

Na osnovu čega procenjujete ljude? Šta za Vas znači pojam prijateljstva?

Prijatelje nikada nisam birala, uvek sam ih osećala. Dešavalo mi se da omanem u proceni, ali nisam dozvoljavala da mi loša iskustva poljuljaju veru u ljude. Prijatelja nemam mnogo. Prijateljstvo je radost, opuštanje, to je i ćutanje, razumevanje, smeh. Ono je, što je najvažnije, međusobno dopunjavanje.

Šta smatrate najvažnijim što ste poneli iz svoje matične porodice, a koje je najvrednije iskustvo ili saznanje do koga ste došli sami?

Odrasla sam u skladnoj porodici, što mi je omogućilo da kroz život idem sa čvrstim temeljima. Od rođenja mi je usađen osećaj odgovornosti. Odgovorna prema sebi, prema drugima, prema poslu, prema svemu čega se latim. Vremenom sam, ipak, naučila da je potrebno biti i makar malo neodgovoran, jer velika brižnost može da se okrene protiv čoveka. Preterana odgovornost nosi teško breme prevelikih očekivanja od samoga sebe. A život, svedoci smo, nije nešto što se može u svakom trenutku predvideti.