Sarma ministra Milosavljevića

Vest broj jedan glasi da je u poslednje tri godine cena hrane u Srbiji rasla rekordnom brzinom u odnosu na region, ali i Evropu, gde su veća poskupljenja zabeležena samo u Letoniji.

Vest broj dva pa nadalje do blizu beskonačnosti poetski je ispunio ministar trgovine i usluga Slobodan Milosavljević pokušavajući da Srbe razuveri u ono što svakodnevno doživljavaju po radnjama i pijacama.

„Borba za niže cene (prehrambenih proizvoda) jedan je od prioriteta ove vlade”, izjavljivao je ministar septembra 2008. „Ministarstvo za trgovinu i usluge će do kraja godine odobriti samo poskupljenje lekova”, izjavio je dva meseca kasnije.

Stabilnost dinara i zadržavanje cene nafte naveli su ministra da u januaru kaže: „…mogu za prvi kvartal da najavim stabilne cene sa trendom snižavanja cena osnovnih poljoprivrednih prehrambenih proizvoda”.

Trend? Vratite se na vest broj jedan Evropske agencije za statistiku.

Zadovoljan što je u februaru istraživanje Saveza ekonomista Srbije Beograd proglasilo za najjevtiniji u regionu, ne obazirući se što je Pokret potrošača Beograda osporio analizu, ministar je nastavio da raspiruje optimizam.

U aprilu je slavodobitno rekao da se cene, zbog pada tražnje, smanjuju, mada ne dovoljno. Zatim je, u danu kada se pojavio izveštaj Evrostata, u svojstvu predsednika vladine komisije za praćenje kretanja cena proizvoda i usluga životnog standarda, rekao da Srbija spada u zemlje sa nižim cenama u Evropi.

Evrostat i Milosavljević kao da su iz one anegdote o statistici koja kaže da jedni jedu meso, drugi kupus, a svi u proseku – sarmu.

Evrostat govori o opasnoj dinamici rasta cena. Ministar prenebregava podatak da su neki proizvodi, poput jestivog ulja, odeće i obuće skuplji nego u EU, i drži se apsolutnih vrednosti. Kao da će one, ukoliko se trendovi poskupljenja nastave, večno trajati.

Dobro, ministar je u novembru upozorio da će neki prehrambeni proizvodi iz uvoza poskupeti zbog pada vrednosti domaće monete. Nešto se ne sećam da su cene otišle nadole kada je evro bio 75 dinara.

Da li je to smislio sam ili su mu rekli, tek od njega smo dobili savet da se „uzdržavamo od kupovine” stranih artikala. Ne bih mnogo o pogubnim efektima pada tražnje. Uzdržavanje od kupovine je siguran put u recesiju.

Biće da je to bilo s predumišljajem, tek ministar je zaboravio da objasni zašto su strani proizvodi dva-tri puta skuplji nego u zemlji proizvodnje. Javna je tajna da je država poreski nezasita.

Ista ta država je, oličena ministrom, sebi skočila u usta kada je Milosavljević u martu u Beogradu neprimerenim presecanjem vrpce otvorio prvu SOS prodavnicu. Bio je to dokaz da proizvodi mogu da budu jevtiniji a marže niže. Ali nisu.

Nevezano za finansijski krah Volstrita i krizu američke automobilske industrije, cene su ovde počele da skaču probijajući sve projektovane nivoe inflacije.

Ministar će ponoviti da su cene hrane u Srbiji 82 odsto u odnosu na prosek EU, ali će ponovo sa predumišljajem zaboraviti da podseti kakav je odnos primanja u Srbiji i EU.

Nisam uopšte obdaren za agrar, ali zdrav razum mi nalaže da postavim neka pitanja. Kako je moguće da su banane, posle gotovo galaktičkog putovanja od Hondurasa do Srbije, jevtinije od domaćih jabuka? Nisu nama visoke cene uvozne – već domaće robe.

Razumem igračke, ali zar beli luk mora da se uvozi iz Kine ne bi li se domaćice žalile na njegov loš kvalitet?

Ministar kaže da „imamo jednu negativnu genetsku karakteristiku da doživljavamo sebe mnogo gorim nego što jesmo”. On na položaju na kome jeste svakako ne razmišlja na taj način. Možda bi o ministru koji je izgleda u čestom raskoraku sa stvarnošću mogao da razmisli neko drugi.