Sponzorisana diplomatija

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 6. avgusta – Bela kuća je „odahnula”, bivši šef države ubira lovorike, građani slave uspeh „privatne” diplomatije, a Stiven Bing (44) prebira po računima, da vidi koliko će njega da košta to opštenarodno veselje zbog oslobađanja dve kalifornijske novinarke iz severnokorejskog zatvora. On je, naime, finansirao ceo taj spektakularni poduhvat, čiji konačni ceh tek treba da se utvrdi.

Prema prvim procenama, moraće da se „ispruži” za oko 200.000 dolara, ne računajući to što je Bilu Klintonu za severnokorejsku misiju ustupio svoj avion „boing 737” sa sedištima „biznis klase”. Oko 100.000 dolara samo za gorivo utrošeno za 26 sati leta, tamo pa ovamo, a ostatak sume treba da pokrije troškove posluženja, korišćenja satelitskih komunikacija i druge pogodnosti, precizira Mark Faulkrod, čija kompanija „Avdžet” održava Bingovu letilicu.

Bingu to nije preveliki izdatak. Kao holivudski producent i trgovac nekretninama, uvećao je bogatstvo koje mu je (kad je imao 18 godina) ostalo od dede-preduzimača, tako da mu se vrednost ukupne imovine procenjuje na blizu milijardu dolara.

Ulagao je već i veće sume u sada vladajuću Demokratsku partiju, posebno u karijere i poduhvate Klintonovih. Oko 20 miliona dolara je prikupio za stranačke izborne kampanje. Samo je Hilari podupro sa 100.000 sakupljenih dolara dok se prošle godine nadmetala sa Barakom Obamom za predsedničku nominaciju. Bilu je, pak, kao „starom prijatelju” dao oko 10 miliona dolara za uređenje predsedničke biblioteke…

Sada je solidno „prikopčan” i za kurs predsednika Obame, pošto im se podudaraju stremljenja ka unapređenju ekoloških, čistih, tehnologija. Pa je, kako takođe navodi AP, u tom cilju za lobiranje kongresmena i funkcionera Pentagona, ove godine utrošio bar 100.000 dolara. Kontakte sa sadašnjom administracijom je produbio i povodom Klintonove misije. Jer, u sadejstvu s Belom kućom, Stejt departmentom i Federalnom upravom letenja, sređene su „zakonske pretpostavke” tako da za ovu „odiseju” nije važila zabrana privatnih sletanja u Severnu Koreju.

Dok Bing ćuti o svom doprinosu misiji, sam njegov angažman poprilično govori, ističu analitičari, o Klintonu. Još jednom se pokazalo, konstatuje „Vašington post”, da bivši predsednik ima moćne poslovne i političke veze, u koje bi, kako neki slute, mogla da se „zaplete” zvanična diplomatija na čijem je čelu njegova supruga. Pomenuto je, primera radi, da je Hilari prilikom nedavne posete Indiji, u Mumbaju sedela do tamošnjeg Bilovog donatora Mukeša Ambanija koji je govorio o potrebi osnivanja američko-indijske institucije za razvoj čiste tehnologije. Kompanija dotičnog biznismena je, pak, u velikim poslovima sa Iranom, koji ovde slovi za „velikog neprijatelja”.

Da bi odagnala sada oživele sumnje u domete muževljevih veza, Hilari je sa turneje po Africi poručila da je njegov boravak u Pjongjangu bio samo „privatna humanitarna misija”, dok američka politika prema Pjongjangu „ostaje ista”. Ali, nije isključila mogućne političke efekte takvog njegovog čina: „Možda će sada oni (Severnokorejci) biti voljni da počnu da razgovaraju s nama”, njene su reči, kojima je, najverovatnije, izrazila nadu da bi pregovori mogli da odobrovolje Kima da se odrekne atomskog oružja.

Povoljna je okolnost to što je aranžman za oslobađanje reporterki televizije kojom rukovodi bivši potpredsednik Al Gor, malo koštao već prilično opterećene poreske obveznike. Iz državne kase su plaćene samo prinadležnosti pratećih agenata Tajne službe.

Događaj se donekle ispostavlja kao delikatni fenomen – „sponzorisane diplomatije”. Privatnim sredstvima i angažmanom, izvesno, obavljen je važan državni posao, iako su se vlasti trudile da se „drže po strani”.

Koji su dometi takve veze, ostaje da se vidi. Izvesno je, da najnoviji slučaj uvodi specifičnu dvosmernost: diže značaj privatne inicijative u državnim poslovima, u trenutku kad jača državna intervencija u krizom zahvaćenim privatnim poslovima.