Pank je potkradao andergraund stripove

Prodavačice heklanih šustikli poređane duž izloga galerije FLU u Knez Mihailovoj ulici čuvaju žestoke „Ramonse” koji nas gledaju sa platna Vladimira Markovskog. Malo propinjanje na prste omogućava da se na istom mestu između ostalih bolje vidi i autoportret s gitarom Uroša Đurića, „Svirka” Milutina Jovančića, sterilne bočice u radu „Van Mog” Zorana Marinkovića, skulpture trube Ivana Bona (muzičar grupe „Mistejk, Mistejk”), noćne fotografije bloka 45 Žolta Kovača...

Objedinjeni pod nazivom „Tempo, tempo“, ovi radovi deo su izložbe koja je okupila 13 likovnih umetnika, istovremeno muzičara poznatih domaćih sastava, kroz presek generacija – od Aleksandra Cvetkovića („Siluete”) do Nenada Marića („Kralj Čačka”) i Milice Ružičić („Kruelas”). Prema konceptu Jelene Spaić, na izložbi je do 11. avgusta moguće videti i radove Đileta Markovića („Plaćenici”, „Supernaut”), Danijela Kovača („Jarboli”, „Jesenja sonata”), Nedima Hadžiahmetovića („Irfan Muertes”), Bojana Slačale (Studgart on line).

Globalni fenomen da su vizuelni umetnici svoj izraz često paralelno nalazili u muzici, ilustruju i primeri poput sastava Gang of Four čiji svi članovi imaju umetničko obrazovanje, Kita Ričardsa, Erika Kleptona, Nika Kejva, Rona Vuda...

„Istorijski gledano i Visler i Kandinski su hteli da oslobode slikarstvo predstavljačke uloge i uporište u tome im je bila muzika koja nema direktno predstavljačku ulogu. Rezultat je bila apstrakcija. I Džekson Polok je nemoguć bez džeza. Ako je džez doneo oslobađanje instrumenata od funkcionalne pratnje, Polokovo rešenje je bilo da poništi kompoziciju. Dakle, nema dominante u slici. Sve je dominantno i ništa nije dominantno, kao što je u džezu sve solo instrument i niko nije solo instrument”, kaže Srđan Đile Marković.

Koliko god slikarstvo i muzika delovali kao dve nespojive umetnosti, njihova simbioza temelji se na zajedničkim pojmovima kao što su ritam, kompozicija, tempo, forma, odjek, pokret.

Beogradski Fakultet likovnih umetnosti i klub Akademija, koji je osamdesetih godina prošlog veka bio među deset najboljih u Evropi, odigrali su važnu ulogu u afirmaciji urbanog senzibiliteta i kosmopolitskog duha Beograda.

Klub i galerija bili su otvoreni za umetničke eksperimente i negovanje raznovrsnih muzičkih i slikarskih stilova.

„Klub Akademije je imao puno uticaja na naše bavljenje muzikom. Provodili smo vreme na tom mestu gde je uvek bilo nekih dešavanja, a andergraund atmosfera bila je veoma značajna za našu generaciju. Da nije bilo tog kluba ne znam da li bih se okrenuo muzici. Bilo je to vreme svinjskih polutki i stajanja u redu za bilo šta, pa i za dobijanje termina u nekoj galeriji gde su konkurisali i ljudi koji su imali drugačiji interes. Tada sam se sklonio, povukao pred poplavom onih koji su imali ambiciju da preko noći postanu bogati i poznati. Okrenuo sam se muzici  na koju se odrazilo i ono što radim kao likovni umetnik. Možda je trebalo da se neko u ovoj državi zabrine nad takvim stanjem”, kaže Milutin Jovančić Mita (Blok aut).

„Rupa je bila veliko stecište kreativnih potencijala dokolice, njen cilj je bio zabava, a sredstva mnogostruka. Ona je neodvojiva od poimanja noćnog života osamdesetih. Sama činjenica da su klub vodili studenti FLU više govori o uticajima koji je ova grupacija imala na okruženje. Važno je istaći s kulturološkog aspekta da je ovo prvi klub u gradu u kome je gej populacija našla bezbedno okrilje. Bili su prihvaćeni kao konstitutivni deo scene”, kaže Uroš Đurić („Urbana gerila”) koji je na izložbi „Tempo, Tempo”, pored svog portreta sa Igi Popom, predstavio i autoportret sa gitarom gde se u tekstualnom delu spominje i majstorska klasa dr Raše Todosijevića. Reč je o simboličnom podsetniku da, kao što kaže Uroš Đurić, „od generacije konceptualaca pa do danas, FLU konstantno odbija da u zvanični program uključi umetničku praksu svojih, u internacionalnim okvirima, najistaknutijih đaka i u tome uspešno istrajava gotovo četiri decenije”.

(/slika2)Spoj muzike i vizuelnog izraza očigledan je i na omotima ploča nekada, odnosno video-spotovima danas.

„U vreme long-plej ploča omoti su bili veliki pa su se bendovi najviše trudili da nađu omote koji najbolje ilustruju njihovu muziku. Slika i muzika brane istu ideju. Ako je hipi pokret branio ideju psihodelične secesije i vizuelno i instrumentalno, u panku imamo novi kolektivizam gde je sve žrtvovano ideji kolektiva, pa i to sviračko umeće. Vizuelni identitet panka je problematičan. Dosta su krali od andergraund stripova koji su u stvari hipi tekovina”, kaže Đile Marković.

O fenomenu slikara koji se aktivno bave muzikom umetnici imaju različit stav. „Pre bih rekao da je fenomen kada se neko bavi samo jednom vrstom umetnosti, što bi bila strahovita disciplina”, smatra Milutin Jovančić. Danijel Kovač kaže da je „najnormalnija stvar na svetu da se čovek ničim ne ograničava i da se u svemu okuša.

„Sa druge strane, ako ti ide u jednom medijumu izražavanja, velika je verovatnoća da će i drugi biti uspešan. Poetika je izgrađena, a postoji i iskustvo, pa se mnogo brže dolazi do rezultata”, kaže Kovač.

Umetnik Zorana Marinković (sastav „Bjesovi”) suštinu svakog stvaralačkog čina objašnjava „svetim trojstvom za slikarstvo” koji čine kontrast, komplementarnost i simetrija i koje, kako kaže, važi za sve ostale vrste umetnosti.

„Mislim da je pogrešno pristupiti tom fenomenu kroz prizmu klasičnih podela na slikarstvo i muziku. Rokenrol u sebi spaja sve oblike umetničkog izražavanja – govor, scenu, muziku, vizuelnost i njegov krajnji iskaz je višeslojan. Interpretirati ga samo kroz muziku udaljava vas i formalno i sadržinski od pravog pristupa toj problematici”, kaže Uroš Đurić, dok Žolt Kovač (grupa „Jarboli”) smatra da „umetnici imaju potrebu da budu popularni kao muzičke zvezde, a pop zvezde strašno vole da im se obraćaju kao umetnicima”.