Miloš Crnjanski se divio životu

Nije bilo nikakvog polemičkog razloga da Nikola Bertolino („Crnjanski se divio Franku”, 1. 8. 2009) šaržira svoj tekst jakim emotivnim nabojem. On upotrebljava ovakve reči: da ga „optužujem”, da sam „gnevni kritičar”, da su moji motivi „invektive”, da se „stidim”, da „fabrikujem argument”, da sam „lukav”, da hoću da ga „diskreditujem”, da je moj argument „jadan”(!!). Čemu takve uvredljive i agresivne reči? Polemiku ne shvatam kao pisanje ad hominem, već kao pokušaj da se predmet rasprave potpunije objasni i razume. Moja motivacija za ovu polemiku bila je isključivo saznajna i nadam se da to neću morati da obrazlažem.

Reagovao sam na stavove koje je Nikola Bertolino izložio u razgovoru sa novinarom Politike. Nipošto nisam bio u obavezi da pišem o njegovoj knjizi Pitanja o Crnjanskom i o ocenama iz tog eseja. Inače, taj tekst sam zapazio u zborniku Serbia i Komentari za 1993/1995. (str. 69–119). Izrečeni stavovi su, po mom sudu, duboko sporni, bez uporišta u pojmovima i činjenicama, i otuda moja polemička reakcija.

Nije Crnjanski svetinja i tabu tema. U stvaralačkoj kulturi tako nešto nije mogućno. U mojoj knjizi Politika i književnost u delu M. Crnjanskog, koju koristi Nikola Bertolino kao svoj argument, kritički su analizirane političke i ideološke ideje Crnjanskog, i utvrđeno da su njegove ocene i stavovi o brojnim političkim događajima i ličnostima bili kolebljivi, protivrečni, pod jakim uticajem trenutnih raspoloženja i socijalnih okolnosti u kojima se našao. Ali, to je jedan opšti sud o Crnjanskom kao političkom i ideološkom piscu, o kvalitetu njegovih pogleda i mišljenja, a sasvim je nešto drugo kada se na osnovu fragmenata, usputnih beležaka ili jedne (nekoliko) rečenica donosi zaključak o njegovoj ideološkoj i političkoj orijentaciji. I u nekim drugim polemičkim prilikama, u kojima se profilisao naš pisac kao reakcionar, odlučno sam se suprotstavljao očajnoj indukciji. Nikoli Bertolinu nije nepoznato da su brojni društveni i kulturni radnici posle 1945. godine gradili svoje diplomatske i kulturno-političke karijere na „utemeljenju” Crnjanskog u fašističku, nacionalističku, desničarsku ideologiju. Ta ideološka konstrukcija dugo je vladala kulturnim duhovima komunističkog i socijalističkog establišmenta ali nije bilo sistematskog saznajnog napora da se ona ospori i odbaci. Srpska kultura je dugo živela sa takvom nepravednom ocenom o svom velikom piscu, i došlo je vreme da se u svakoj prilici odbaci sve ono što može da bude neka vrsta inercije ili nastavak stereotipa o Crnjanskom kao političkom piscu i javnoj ličnosti. Nisam tvrdio da Bertolino pripada toj intelektualnoj struji, ali neke njegove tvrdnje iz razgovora dale su povod da se reaguje.

Da se ukratko osvrnem na neke navode iz njegovog odgovora. Oko čega se mi sporimo? Bertolino tvrdi da Crnjanski nije bio nacionalista u šovinističkom smislu reči, ali ukazuje na činjenice: 1) njegovu identifikaciju sa nacionalistima na bojištu španskog građanskog rata i oduševljenje za Franka; 2) prijem kod Hitlera i nacističku rasnu politiku. Dakle, prema njegovom mišljenju Crnjanski nije bio kritičan prema ovim vođama i nije bio dovoljno objektivan u svojim novinskim tekstovima. U mom pristupu ovim pitanjima radi se o razumevanju njegove novinarske delatnosti i mišljenja u Španiji i Nemačkoj 1937. godine.

Ne može se interpretirati stav Crnjanskog o tekućim događajima na osnovu nekoliko rečenica. U razumevanje njegove misli o pomenutim događajima mora da se uključi društveno-politički kontekst konkretne situacije u kojoj se našao i novinarski način mišljenja i pisanja. Ideološka i politička slika pisca, kao i svake druge stvaralačke ličnosti, biće iskrivljena ukoliko se koncentrišemo samo na neke citate iz njegovih članaka. A Bertolino insistira na citatološkom pristupu i to je predmet mog kritičkog osvrta. Hitam da to i pokažem. Španski građanski rat. Crnjanski je izveštavao kao novinar a ne kao pisac analitičar ili pisac neke studije o tom ratu. On je „dopisnik pri Vrhovnoj komandi generala Franka”, dakle šalje ga redakcija i piše izveštaje sa lica mesta.

Kada Bertolino ističe njegovo oduševljenje za generala Franka, onda treba reći celu istinu: „Smatram da sam se i suviše oduševljavao za generala Franka i da je vreme, po povratku iz Španije, da obuzdam svoje oduševljenje” („Zašto g. Franko hapsi patriote?”). Dakle, po povratku iz Španije (situacija – ZA) i autokorekcija sopstvene emocije (oduševljenje – ZA). Šta zaključujemo? Promenu emotivnog stava. A u nastavku teksta, on povodom hapšenja Manuela Hedilje piše: „Ali ja ne mogu da razumem ništa od jedne Španije u kojoj pomrčina proguta 48 patriota, bez ikakvog suda... to je Španija inkvizicije i Španija ubistva bez suda”.

Ovaj tekst je, inače, paradigmatičan za razlikovanje situacionog i trajnijeg stava. U ideološkom opredeljenju on simpatiše ideju nacije ali ona ne prekoračuje ideju prava i ustanovu suda. Ovo je dobar primer koji nam može poslužiti kao metodološko uputstvo u ocenjivanju ideološkog profila javne ličnosti. Nije dovoljno da se ukaže na idejni stav neke ličnosti nego i na čitav niz drugih vrednosnih i institucionalnih relacija. Pored svih opisa španskog građanskog rata, najvažnija je vrednosna ocena Crnjanskog o tom ratu. On ne slavi pobednika, niti kudi poražene. On piše. „Tragedija Bilbao je završena, ali u mislima vidim da još ima toliko španskih tragedija. Gde je Madrid? Gde je Valencija? Gde je Barcelona?” (U osvojenom Bilbaou, 30. 6. 1937)

Ista loša indukcija se ponavlja u tvrdnji da se stidim da pomenem poistovećenje sa nacionalistima. Otkuda moj stid!? Kao što su se internacionalne brigade poistovećivale sa republikancima, tako je i on bio svojim simpatijama na strani nacionalista. Tako je bilo nekada, tako i danas. Ljudi se nacionalno i internacionalno identifikuju.

Da dodam i ovo. Iako nacionalista, on, u ulozi novinara-intervjuiste, oduševljeno piše o filozofu Migelu de Unamunu koji je bio ubeđeni republikanac („Tragedija Miguela de Unamuna”, Vreme, 28. maj 1937).

Hitler. U navođenju kratke vesti „Izjava g. Hitlera dopisniku Vremena” trebalo je napomenuti da je Hitler primio posle nacionalsocijalističkog kongresa u Nirnbergu grupu stranih novinara, a ne samo Crnjanskog. Nije mi jasno kako sam prevideo ovaj članak kada sam ga uvrstio u knjigu Crnjanski o nacionalsocijalizmu, kao i tekst „Olimpijada u Berlinu” koji je takođe potpisan imenom a ne pseudonimom. Kako Bertolino otkiva da je potpisao prvi s ponosom a drugi bez ponosa? To je dobar primer korišćenja nepotrebnog detalja u zasnivanju osnovne tvrdnje.

O nacionalsocijalizmu samo da ponovim. Ne može se od Crnjanskog tražiti da ima bolje stavove od Kraljevine Jugoslavije, kao ni od politika vlada velikih evropskih država. Svi ti zakoni su bili poznati evropskim vladama pa su održavale prijateljske odnose sa Hitlerom. Ko u Evropi nije znao za Mein Kampf? Zar taj teret treba sručiti na jednog pisca u novinarskoj i diplomatskoj ulozi? Uostalom, da ne zaboravimo i na Ivu Andrića koji je bio ambasador u Hitlerovoj Nemačkoj 1941. godine.

Najzad, o priređivanju Putopisa. Nije mi poznato kako argument može biti jadan (!). Ali ja nisam argumentovao već sam samo izneo pretpostavku o razlozima izostavljanju nekih putopisa. To su tekstovi koje je Crnjanski pisao u kontinuitetu i po svojim žanrovskim odlikama spadaju u putopise. Tačno je da su gotovo svi njegovi tekstovi u strukturnom pogledu, žanrovski hibridi, da se prepliću putopis, reportaža, izveštaj, kritički komentar, elementi eseja, istorijske analize, politički portreti. Ali u ovim tekstovima preteže putopisni žanr, a neki su izostali (pretpostavljam) jer su emotivno jako obojeni nacionalnim zanosom. Uostalom, i sam Bertolino navodi da je arbitrarno postupio kao urednik Putopisa.

Na kraju, nešto o vrednovanju naučnih i umetničkih ličnosti i njihovog dela. O zrelosti jedne kulture najviše govori način zasnivanja sudova o delima i ličnostima stvaralačkog nasleđa. Da li se o njima sudi na osnovu nekih fragmenata i istrgnutih rečenica (tekstova) ili se oslonac za ocenu traži u celovitom opusu stvaraoca? Crnjanski je napisao, po slobodnoj proceni, oko četiri stotine neknjiževnih tekstova (idejnoistorijskih, političkih, socijalno-kulturnih, polemičkih...). Pojedinim rečenicama i nekim delovima iz ovog opusa može se svašta pokazati. Ali, ako hoćemo da saznamo šta je relativno trajan stav a šta trenutni, situacioni, uslovljen zahtevima profesije ili pak proizvod duševnih stanja, onda moramo, u najmanju ruku, da budemo oprezni i da ne izvodimo lake generalizacije.

Da ovde stavim svoju tačku na polemiku. Smatram da su razjašnjeni i motivi i predmet ove rasprave. Njen značaj za srpsko kulturno i književno nasleđe nije bez značaja. A o stilu i načinu neka sudi čitalac.