Tako je govorio Nebeski

Počesto me posećuje taj Bojan Mazarević Nebeski – otkad sam ga udenuo u svoj roman pre nekoliko godina. Slikar klasičnog obrazovanja, modernih stremljenja, znalac životnih procesa i ispičutura dežurna u kafanama oko „Kalenića”, Nebeski nikad ne navrati a da ne donese pun ceger piva. Mudrac! Moj lični Zaratustra! I danas se pojavio niotkuda, sav vazdušast, kako to inače čine likovi iz knjiga piscima, svojim duhovnim roditeljima. Vadi pregršt „znojavih” limenki. Žena već zna, ništa ne pita. Ne zamara se. Odavno joj je jasno da se Bojan i ja lečimo. Po izričitom savetu urologa, unosimo „što više tečnosti”.

– Čovek ima „Rolingstonse” u bubregu, dva-tri kotrljajuća kamena od po četiri milimetra u prečniku! Mora da ih obilato „podmazuje” da ne bi slikao u bolovima. Čim ne pije „kabasto”, platna mu poprime boju krvi, a naturalizam nije u trendu! Je l’ ti shvataš koliko je uzdržavanje od alkohola pogubno po njegovo stvaralaštvo! – pojašnjavam joj neveselo zdravstveno stanje svog izmišljenog kompanjona.

Nebeski odmah brani svog „oca”, to jest mene. „Ni tvom mužu nije lako s tolikim peskom u mokraćnim kanalima! Kad bi prestao da cirka pivdžu, imao bi materijala i za gradnju kuće”, unosi se mojoj supruzi u lice, ali džabe, ona ga ne vidi i ne čuje. Tu privilegiju imam samo ja kao autor, pa joj selektivno prenosim, naročito ako glavni junak nešto pametno izusti. Ovo s cirkanjem i kućom sam, naravno, prećutao. Neću ženicu da uznemiravam glupostima. Držim nivo.

– Da ne ločeš toliko, sad bismo sigurno imali i sopstveni krov nad glavom... – čita mi ona misli i započinje tiradu, ispod svakog nivoa. – A drugi deo plate uopšte nisi ni prijavio... – sroza se načisto.

Dok ona poslovično „drobi”, Nebeski i ja mudrujemo o dobru i zlu, istini i laži, zagađenju majke prirode... Priči nikad kraja. Ređaju se zgode, „padaju” konzerve jedna za drugom – pomno vadim beleške. Radni naslov novog rukopisa je „Tako je govorio Nebeski”. Imam osećaj da ću sočiniti remek-delo. Već vidim, Nobel mi se osmehuje. Ma umire od smeha!

– Alo, čoveče, ustani više od kompjutera i baci tu gomilu limenki i kesu s đubretom! – ruši mi krhki unutarnji svet ženica. – Stići će deca sa bazena, sramota je da zateknu nedoličan prizor, tatu među pivskim konzervama...

„Oćeš da ti udesim portret: ti aristokratski bled, sa oreolom od hmeljne pene”, kikoće se iz potaje slikar.

Ustajem, neću da se sramotim pred naslednicima. Izlazim na ulicu. Taman da zafrljačim kese u kontejner, a Nebeski me opet prepade: „Ne bacaj limenke tu! Nosi ptici – robotu ispred vračarske opštine. Aman, promeni se, recikliraj navike! Ostavi potomstvu čistiji Beograd i Srbiju. Malo li je pet kila otpadaka koje tvoja familija svakodnevno ubaci ovde! Plava planeta zbog takvih postaje siva...”

Gledam ga. Koji lik. Uskače u moj život kad mu se prohte, ne pitajući me. Baš se izbezobrazio! A pio sa mnom i najednom zbriso. Izvuko se, ostavio me na milost i nemilost razjarenoj supruzi. Ni dva reda nisam sročio zbog njenog zvocanja...

– Ehej, solo drinkeru! – dobacuje mi ekipa iz baštice kafea na uglu. – Dođi da se utreniramo za Festival piva od 12. do 16. na Ušću. Treba nam jak igrač u odbrani...

– Komšo, znaš da ne pijem u društvu... – odmahujem kapitenu „tima”.

– Brate, zar da izbegneš Rundeka, Vlatka, Acu Seltika... Puko si, a? – gađa me u slabu tačku vesela družina. Pogodiše!

„Okupiće se milion građana bez ideoloških i političkih predznaka, sjedinjenih u ljubavi prema penušavom napitku i rokenrolu. Takav srpski konsenzus nipošto ne smeš da propustiš”, javi mi se ponovo Nebeski i – nestade.

– Dobro, ako je tako, komšija... Samo da skoknem do Vračara, da odložim ove limenke za reciklažu, i dolazim na trening. Ima da se „uradimo” ko nikad! – pustih korak. Ubrzah. Poleteh. Gde da me ljudi čekaju! U pitanju je nacionalno ujedinjenje!