SOVJETIZACIJA AJATOLAHA

Majka Nede Age Soltan, mlade Iranke čiju je agoniju na teheranskoj ulici i televizijsku smrt video čitav svet, traži pravdu.

Majka ubijenog Sohraba Arabija ne veruje da će vlast provesti istragu o zloupotrebi sile tokom krvavih nereda posle junskih predsedničkih izbora za koje opozicioni reformisti i dalje tvrde da su lažirani. Suđenje stotini optuženih za pokušaj „plišane revolucije” po modelu Srbije, Ukrajine ili Gruzije ona naziva „parodijom pravde”.

Iman Merati, voditelj državne televizije, morao je da ugasi blog posle dve hiljade poruka gledalaca razljućenih „priznanjem” dvojice uhapšenih opozicionih lidera da su pogrešili što su tvrdili da je predsednik Mahmud Ahmadinežad pokrao glasove.

Nobelovka Širin Ebadi zahteva nove izbore. Neće ih biti.

Sedeći skrštenih nogu i ruku ispod svog ajatolaha–zaštitnika, vrhovnog vođe Alija Hamneija, Ahmadinežad je u ponedeljak mirno primio drugi predsednički mandat ne pokazujući spremnost na veliko pomirenje države i miliona njenih stanovnika.

Novi-stari predsednik nije uznemiren što su organizatori zvanične inauguracije u sredu morali da na brzinu pozvanim novim zvanicama popunjavaju mesta onih koji su bojkotovali svečanost: bivših predsednika Hašemija Rafsandžanija i Mohameda Hatamija, rođaka tvorca islamske revolucije ajatolaha Homeinija, poraženog kandidata reformista Mir Hosein Musavija, koji ostaje pri optužbi da su izbori bili „sramotna prevara”.

Ahmadinežadova inauguracija je prva u 30 godina Islamske Republike propraćena protestima. Poklič „Smrt diktatoru” nagoveštava da će se narod sve više udaljavati od vođa kojima ne veruje.

Islamskoj Republici preti da ostane islamska, ali sve manje republika koja ume da reši unutrašnje konflikte i uvaži zahteve velikog dela svojih ljudi. Preti opasnost, kako upozorava Rafsandžani, da Iranci počnu da gube veru u Islamsku Republiku

U pravu je Hamnei kad je Ahmadinežada upozorio da će se suočiti s „ljutitom, ranjenom opozicijom”. Predsednik je, ne pominjući tridesetoro ubijenih tokom protesta, uzvratio obećanjem da se neće tolerisati „kršenje zakona i mešanje”. Potom je požurio da raspusti Udruženje iranskih novinara čijih je 40 članova je i dalje u zatvoru.

Oštrina do brutalnosti čini da Ahmadinežad gubi kredibilitet kod mnogih Iranaca, uključujući i dela konzervativnog establišmenta.

Mnogo je po Iranu ucveljenih, ali i besnih majki, očeva, braće, sestara čiji su bliski povređeni, oteti i uhapšeni, ali je više razočaranih koji su i dalje lojalni principima islamske revolucije.

Odgovor iranskog režima podseća me na produkciju disidenata u sovjetskim vremenima. Represija i nespremnost režima na bilo kakav dijalog pravili su heroje slobode i hrabrosti od Saharova i Solženjicina, ali i od sasvim opskurnih ličnosti za koje se nikada ne bi čulo da nisu bili hapšeni i proganjani.

Na primer Musavi. Konzervativci na vlasti su od njega napravili lidera iranskih reformista, vođu „zelene revolucije”, iako je ovaj tehnokrata mnogo manje liberalan od, recimo, bivšeg predsednika Hatamija.

Samo zahvaljujući tvrdokornim šiitskim teokratama, omnipotentnim revolucionarnim gardistima i podozrivoj miliciji basidža, Musavi je sada simbol borbe za Iran koji bi bio spreman da se iznutra reformiše i spolja otvara.

Represivni režimi na kraju se suoče s toliko protivnika koje su sami stvorili da više ne mogu da ih ućutkaju ili pobede. Sami sebi potpisuju smrtovnicu.

Ukoliko režim u Teheranu ne pronađe formulu saživota s kritičarima, opasno flertuje s katastrofom koju mnogi spolja priželjkuju. Ukoliko se osloni na „lakšu opciju” pa Revolucionarnoj gardi i basidžima prepusti da završe posao s pokretom za promene, svašta je moguće. Neka se samo sete kako su prošli šah Reza Pahlavi i njegova tajna policija Savak.

Nadam se da su iranski lideri negde u dubini duše svesni da je lako orvelijanski optuživati strane sile za podsticanje nereda koji ostavljaju gorak ukus, ali i da su svesni činjenice da veliki broj Iranaca – posebno dve trećine mlađe od 25 godina – nije zadovoljan.

U komplikovanom političkom sistemu jedine teokratske republike na svetu, Vrhovni vođa ima ulogu arbitra. Od njega zavisi da li će dopustiti da Ahmadinežad i dalje preti štapom gardista–pasdarana, ili će od predsednika tražiti da jedinstvo zemlje obnovi šargarepom promena i jačanja institucija koje će više učestvovati u oblikovanju političkog života.

Da su iranske institucije funkcionisale kako treba, Ahmadinežad bi kao predsednik, a Musavi kao lider opozicije danas bili u mnogo lagodnijoj poziciji. Baš kao i sedamdeset dva miliona Iranaca kojima je ajatolah Homeini obećavao da će sami oblikovati budućnost.

Najveća enigma nije otklonjena: šta će raditi Homeinijev naslednik, ajatolah Hamnei, koga jedan od pokajnika – podanički kao u vremenima šahove diktature – opisuje kao čoveka „čiju mudrost i budno liderstvo obezbeđuju noćne tajne između njega i Alaha”.

Svrstavajući se na jednu stranu, ajatolah Hamnei rizikuje da sruši postojeći pluralizam i Iran uvede u jednopolarni sistem. Što je siguran put da izgubi kredibilitet kod dobrog dela Iranaca. Ostao bi vođa, ali sve manje vrhovni.

Loša vest je da je Hamnei duboko konzervativan. Dobra vest je da nagoveštava spremnost na balans. Ahmadinežadu je pokazao čija je reč poslednja kada se radi o ključnim odlukama bezbednosti, unutrašnje i spoljne politike: protežea je naterao da žrtvuje svog kandidata za potpredsednika. Na inauguraciji je govorom tela Ahmadinežadu dao do znanja da ne želi da mu ovaj poljubi ruku.

Ahmadinežad nema preterano razloga da slavi početak drugog mandata. Njegova pozicija daleko je od sigurne. Kriza je i dalje akutna, ekonomija je anemična.

Amerikanci odgovor na ponudu o dijalogu traže do septembra i sve češće je zamenjuju pričom o podizanju sankcija na viši stepen i o razornim bombama koje bi označile kraj iranskih nuklearnih ambicija.

Pokriveni tamom da ih snage reda ne otkriju, hiljade stanovnika Teherana svake noći s krovova uzvikuju Alahu akbar – Bog je najveći. Upozoravajuće podsećanje na dane kada je pred naletom narodne volje 1979. srušena Pahlavijeva imperija.

Razvoj događaja u Iranu daleko je od dramatičnog raspleta, ali utišana tenzija je potvrda posebnog stanja duha koji lideri mogu da ignorišu – na sopstveni rizik.