Sunčanje na obali Sene

Već treću sedmicu 200 studenata Srbije putuje državama EU u organizaciji Evropskog pokreta u Srbiji. Među njima je i Nataša Tomić, student molekularne biologije i fiziologije na Biološkom fakultetu u Beogradu i izveštač „Politike”

Pariz, 7. avgusta – Evo nas u Parizu. Ovo je ubedljivo najveći grad od svih u kojima smo do sada bili. Poređenja radi, pariski metro ima 14 linija samo ispod gradskog dela i još četiri koje dolaze iz prigradskih naselja i gradova, tako da ovde praktično postoji grad ispod grada. Bez obzira na broj linija, snalaženje u njemu je izuzetno lako. Eto, mi za šest dana nismo ni jednom zalutali. Loša stvar je što sedmična karta za metro košta 27 evra!

E, sad... Šta prvo videti u Parizu? Naš izbor je prvo bila crkva Svetog Srca. Očekivali smo nešto lepo, ali da je toliko lepo zaista nismo ni sanjali. A tek panorama grada, vidi se kao na dlanu sa tog mesta. Shvatila sam zašto je to jedno od omiljenih mesta onih koji obilaze Pariz. Ispred crkve su razni zabavljači, koji igraju ili izvode razne akrobacije, pa onda prolaze kroz publiku zarad nekog evra. Sve je to deo čuvenog Monmartra, boemskog dela grada.

Zatim smo se uputili do Sene koja prolazi kroz sam centar grada i sišli do same reke. Tu nas je dočekala obala pretvorena u plažu. Doduše, u reci nije dozvoljeno kupanje, ali je divno sedeti pored nje i na ćebetu uživati u pikniku, obavezno sa flašom vina. Baš tako uživaju Parižani. Inače, preko reke ima nebrojeno mostova, pa grad sa više od deset miliona ljudi funkcioniše bez gužvi.

Usred reke su dva ostrva povezana mostom, i na jednom se nalazi čuveni Notr Dam. Na ta dva ostrva žive samo veoma bogati i stanova ima malo, tako da, kad se neki od tih stanova prodaje, kvadrat vredi tačno onoliko koliko prodavac traži.

Potpuno mi je jasno zašto je Pariz centar mode – prodavnica ima na svakom koraku – i onih skupih, i onih izuzetno povoljnih. Kako su sad letnje rasprodaje stvari se mogu naći skoro za džabe. Ima još samo jedna stvar koja je ovde jeftina – a to su mali privesci za ključeve u obliku Ajfelove kule, ali samo kod Senegalaca koji ih prodaju na ulicama.

Sve drugo je za naše uslove preskupo. Primera radi, sendviči koštaju od četiri evra i više, a ako koštaju manje – nemojte ih jesti. Espreso sa mlekom je oko pet evra, a u glavnim ulicama nismo smeli ni da pitamo koliko košta.

Boravak u Francuskoj nije prava stvar bez francuske kuhinje. Kako smo moja drugarica i ja bile gosti kod mog ujaka i ujne, ujna se svojski potrudila da probamo sve što je specifično za njihovu kuhinju i da ni jednog momenta ne budemo gladne. Njihova hrana je mnogo lakša od naše, a i jedu polako. Umeju da uživaju u jelu, završavajući ga vinom i sirevima.

Boravak kod njih i kućna atmosfera doprinela je da se ovde osećamo drugačije nego u drugim gradovima i da mnogo lakše prihvatimo Pariz. Ceo pariski komšiluk je dolazio da nas vidi. Svi su bili jako fini i ljubazni, a i mi smo brzo razvili efikasnu taktiku za razgovor sa Francuzima, pošto je poznato da su teški kada je u pitanju pričanje na nekom drugom jeziku, a naročito na engleskom. Taktika je vrlo jednostavna, nauči se nekoliko ključnih reči: mersi – hvala, bonžur – dobar dan, komon sava – kako ste, naravno da odgovor ne razumete, ali zato stavite najljubazniji osmeh i vrlo brzo svi se sete bar nečega na engleskom.

Naravno, išli smo do Ajfelovog tornja. Na žalost, kada smo mi bili tamo gornji sprat je bio zatvoren zbog jakog vetra. Kada ste već došli u Parizu morate ići u Luvr, a kada već uđete u njega potreban vam je ceo dan za samo brzi obilazak najinteresantnijih postavki. Najzad smo mogli uživo da vidimo sve ono što smo godinama gledali samo na fotografijama u knjigama istorije. Najveća gužva je, pogađate, oko Mona Lize, ispred koje neprekidno sevaju blicevi.

Poslednjeg dana smo išli i do kraljevskog zamka Versaj. On je prilično udaljen od grada i do njega se dolazi vozom. Red za kupovinu karata se čeka po dva sata, ali smo ga mi jednostavno zaobišli i ušli sa studentskim karticama. To su one kartice koje su univerzalne za studente, bez obzira na zemlju studiranja. Studenti iz zemalja Evropske unije imaju besplatan ulaz svuda, pa kada su nas na ulazu pitali da li smo iz Evrope, mi smo samo klimnuli glavama, jer iz Evrope i jesmo.

Nataša Tomić