Vaterpolo se igrao i lubenicom

Kada je Mađar Alfred Hajoš 1896. pobedio na Olimpijskim igrama u Atini grčki kralj ga je, imajući u vidu da Mađarska nema more, pitao gde je naučio da pliva. Olimpionik je dao zadivljujuće jednostavan odgovor: „U vodi, Vaše veličanstvo!”.

Uz časne izuzetke kod nas su oni, koji se bave takozvanim vodenim sportovima prezadovoljni ako imaju – vodu. I tu su i oni, i treneri, i rukovodioci klubova prinuđeni da se dovijaju kako znaju i umeju.

A da je plivanje važno kod nas se znalo odvajkada. Janko Veselinović je u svom čuvenom romanu „Hajduk Stanko” zapisao da je Zeka Buljubaša, prilikom regrutovanja novih „golaća” u svoju četu u Prvom srpskom ustanku, obavezno pitao i da li znaju da plivaju.

Iako Beograd leži na dve velike reke s kultivisanim plivanjem kod nas je išlo dosta teško. Zahvaljujući tome što je bio na granici s Austro-Ugarskom on je prvi u ondašnjoj Srbiji počeo da se susreće i s tim novinama i to zahvaljujući strancima.

U tek objavljenoj knjizi Srbislava Todorovića „Sport u starom Beogradu (XIX vek)” sačuvano je od zaborava da je Prvo srpsko plivalište i kupalište, to mu je doslovan naziv, otvoreno na Savi, niže Kalemegdana, 6. juna 1847. Vlasnik je bio Nemac Karl Karlovanski, koji je tada „primio srpsko podanstvo”, a kao učitelj plivanja, dakle prvi u Srbiji, kod njega je radio Italijan Alberto Dragoner.

Tadašnje „Srpske novine”, zvanični državni organ, često su pisale o radu tog plivališta i kupališta. Čak su „Novine čitališta beogradskog” smatrale da se u tome preteruje, jer se o pozorištu javljalo samo kad se postavi novi komad. U odbranu pisanja o plivanju ustao je čak i Đura Daničić objasnivši to ovako:

„Pozorište je samo za zabavu zaposlenim i imućnijim ljudima, a plivanje je i od potrebe i od koristi za zabavu svakome čoveku”.

Od naših ljudi prvi je za objekte na vodi kesu odrešio Kapetan-Miša Anastasijević. Na Savi je 1854. izgradio „kupatilo” sa „12 sobica za kupanje”, ali je, kako su posvedočile „Srpske novine”, „navala gdekoji put tako velika da se više od sata čekati mora”. Dve godine kasnije se beogradska opština latila proširenja kupatila, čije bi korišćenje bilo besplatno, što je ne samo prvi primer državne inicijative po ovom pitanju, nego i ideal i za naše doba.

Do ozbiljnih plivačkih takmičenja trebalo je, što se kaže, do protekne još mnogo vode ispod savskog mosta. Po osnivanju Srpskog olimpijskog komiteta (kluba) dat je jak podsticaj, ali je zbog Prvog svetskog rata sve to zamrlo. Ostalo je zabeleženo, pa je kao zanimljivost istaknuto i u „Almanahu jugoslovenskog sporta 1943-1963” da je „1913, sa železničkog mosta kod Beograda, pred celim garnizonom, u punoj ratnoj spremi skakao poznati junak vojvoda Vuk Popović – da bi vojnicima ukazao na važnost plivanja”. Očigledno, i skokova u vodu.

Beograd je, kao prvi srpski grad, domaćin državnog prvenstva u vodenim sportovima bio 1922, a 1927, uoči Drugog evropskog prvenstva u Bolonji u njemu je, takođe na Savi, priređeno Prvo sveslovensko prvenstvo u plivanju. Tada je naša državna reprezentacija u vaterpolu odigrala i svoju prvu utakmicu (28. avgust) i pobedila Poljsku s 8:0. Inače, vaterpolo se kod nas igrao dok se još nije znalo za njega! U „Sportskom listu”, koji je izlazio kratko vreme dvadesetih godina, objavljeno je sećanje da se pre Prvog svetskog rata igralo to isto, samo s lubenicom umesto lopte.

Još jedna zanimljivost iz pionirskih dana naših vodenih sportova. U Beogradu je u to vreme njihov najveći propagator bio Bob klub, koji je, kao što mu i samo ime kaže, bio osnovan za razvoj i negovanje zimskih sportova. Međutim, njegovi članovi su imali ogroman sportski polet, pa da leti ne bi sedeli skrštenih ruku, osnovali su i sekcije za plivanje i vaterpolo. Učestvovao je na državnim prvenstvima, a potom je dobio i gradskog rivala sa, za današnje prilike, neobičnim imenom: Brđanin.

Posle rata naš glavni grad je imao još jedan klub s neobičnim nazivom – Sever. To ime je dobio podstaknutom primerom Dubrovnika koji je imao Jug, najjači jugoslovenski predratni klub za sportove na vodi. Od Severa poreklo vuče Crvena zvezda.

I Partizanova plivačka sekcija s vaterpolo ekipom, osnovana 1946, imala je zanimljivu sudbinu. Rasformirana je krajem 1948. i prekomandovana u Split da bi tamo, pri Jugoslovenskoj ratnoj mornarici, bio stvoren Mornar, koji i danas postoji. Plivački klub Partizan je, uključujući i vaterpolo, osnovan 1952, i od tada igra veoma značajnu ulogu u našem vodenom sportu.

Odgovarajući bazen je dugo bio san beogradskih plivača i vaterpolista. Tu se krenulo napred tek kada je napravljeno otvoreni bazen na Tašmajdanu. Zbog toga što naš glavni grad nije imao zatvoreni bazen Partizanovi vaterpolisti su 1964. bili domaćini Prvog kupa šampiona u Zagrebu i tamo postali prvaci Evrope.

Procvat je usledio kada je krajem šezdesetih godina kada je vatrogasni dom na Tašmajdanu preuređen u zatvoreni bazen. Onda je zagrebačka Mladost u Beogradu bila domaćin u evropskim vaterpolo kupovima.

Prvo svetsko prvenstvo u plivanju, vaterpolu, skokovima u vodu i sinhronom plivanju (1-9. septembar 1973) dalo je odličnu bazu za razvoj tih sportova u Beogradu. Sagrađeni su bazeni na Banjici, Dorćolu i u Košutnjaku, ali, na žalost, na tome se stalo. Sada je krajnje vreme da se krene s mrtve tačke.

Ivan Cvetković