Najteži meč najboljeg igrača

Posle sedam godina u našoj vaterpolo reprezentaciji Vanja Udovičić je, prema očekivanju, postao njen kapiten. Ulogu vođe je preuzeo u trenutku kada mu na tome niko nije pozavideo. Jedna velika generacija je rekla zbogom, a dolazila je njena smena od koje se, bar na Svetskom prvenstvu u Rimu, ništa nije očekivalo.

I dogodilo se ono što je, naročito na početku turnira u Večnom gradu, izgledalo nemoguće – Srbija je prvi put svojim sopstvenim snagama postala svetski prvak u vaterpolu. Put do toga je bio pravi hod po mukama.

Ne samo zbog bledog izdanja u grupi (Španija 9:11, Kazahstan 20:3, Australija 8:8), nego što su pred njom, voljom sudbine, stajale najteže moguće prepreke. U osmini finala Italija (7:5), u četvrtfinalu trostruki uzastopni olimpijski pobednik Mađarska (10:9 na produžetke), u polufinalu dotadašnji svetski prvak Hrvatska (12:11) i u finalu Španija od koje bi poraz mogao da nam već stvori kompleks, pošto nas je savladala na Svetskom prvenstvu 2005. na penale u utakmici za treće mesto, a bila je bolja i na otvaranju šampionata u Rimu. Ipak, posle divovske borbe u finalu, prvom koje su odlučivali penali, naša reprezentacija je izašla kao pobednik (7:7, penalima 7:6).

U svim tim megdanima Vanja Udovičić je bio na visini koja se očekuje od kapitena reprezentacije s tako bogatom tradicijom. Bio je i poslovođa, i jedan od najboljih golgetera, i s čeličnim živcima kad su se izvodili penali u finalu, pa ne čudi što je proglašen za najboljeg igrača na Svetskom prvenstvu u Rimu, drugim rečima za najboljeg vaterpolistu na svetu.

Na pitanje da li mu je četvrtina i po protiv Mađara, kada je zbog tri isključenja najdramatičniji deo okršaja morao da gleda s klupe Vanja Udovičić je kazao:

– Ne znam da li mi je bilo teže tada ili na Olimpijskim igrama kad smo igrali za treće mesto.

Da podsetimo, u Pekingu, naša reprezentacija u susretu za bronzanu medalju nije mogla da računa na Šapića i Šefika, povređenih u međusobnoj tuči. Na samoj utakmici protiv Crne Gore, koja je mesec dana pre toga u finalu Evropskog prvenstva u Malagi pobedila našu selekciju, ostali smo i bez Vanje Udovičića, jer je za samo pet minuta dobio tri lične greške. Na sreću, zbog toga ne mora da se kaje. Srbija je pobedila i Crnu Goru na Olimpijskim igrama i Mađarsku na Svetskom prvenstvu.

– Što se tiče najteže utakmice u Rimu bilo je to protiv – Italije – obelodanio je Vanja Udovičić.

Mnogima će to iz sadašnje perspektive izgledati neobično. „Azuri” su jedno od najvećih razočarenja na šampionatu, od početka su igrali ispod svog nivoa, pa su potpuno zasluženo završili tek na 11. mestu. Javna je tajna da bi rado videli u svojoj reprezentaciji samog Vanju Udovičića. Uostalom, ko ne bi.

– Nikad nije lako da se pobedi domaćin šampionata. Pogotovo sada Italija, kojoj je to bila presudna utakmica da vrati sjaj i kao savez, i kao država – objasnio je kapiten Udovičić.

I za našu reprezentaciju je to bila utakmicama nad utakmicama. Posle zabrinjavajućih igara u grupi više nije bilo popravnog. Ili ćemo pobediti Italiju i ući u četvrtfinale ili – debakl kakav odavno nije doživljen.

Prvi gol na utakmici dao je domaćin, ali naši nisu izgubili glavu. Relativno brzo su izjednačili, a onda u drugoj četvrtini i poveli s 3:1 i tu prednost od dva gola održavali do kraja.

Vanja Udovičić, inače igrač italijanskog šampiona Pro Reka, potopio je sve nade „azura” u preokret. Pri kraju treće četvrtine je povećao naše vođstvo na 6:4, a u poslednjoj je postavio konačan rezultat (7:5).

– Posle te utakmice je sve krenulo kako treba. Istina, bilo je teško i protiv Mađara, i protiv Hrvata, i protiv Španaca, ali najteže je već bilo iza nas – ocenjuje Vanja Udovičić, ponosan što već ima dve titule svetskog prvaka.

Protiv Italije je pobeđen i ogroman psihološki pritisak. Posle toga su naši vaterpolisti imali da se bore samo protiv suparnika, istina najjačih na svetu, ali ne i protiv okova koje nameće odgovornost.

I. Cvetković