Dve prestonice, ili Metafizika Moskve

Među dobitnicima popularne nagrade „Velika knjiga” za 2008. godinu, donekle neočekivano, našao se esejista Rustam Rahmatulin sa delom „Dve prestonice, ili Metafizika Moskve”. Još veće iznenađenje predstavljalo je to što je ovo delo posle prvog kruga glasanja, u kojem učestvuju čitaoci na internetu, završilo na prvom mestu!

Nagrada „Velika knjiga” dodeljuje se u Rusiji od 2006. godine i ima najveći nagradni fond. Mada uživa snažnu podršku poslovnih krugova, zbog svog demokratskog karaktera važi kao narodna. U drugom krugu o nagradi odlučuje žiri od stotinak članova u kojem su zastupljeni različiti segmenti društva – pisci, izdavači, naučnici, novinari, političari, poslovni ljudi, bibliotekari i čitaoci. Knjiga Rustama Rahmatulina osvojila je treću nagradu i milion rubalja. (Prva nagrada pripala je romanu Vladimira Makanjina „Asan”, a druga biografiji Aleksandra Solženjicina koju je napisala Ljudmila Saraskina, o kojoj je naš list već pisao.)

Prvi put se dogodilo da bude nagrađeno delo koje nije roman ili biografija pisca i koje, dobrim delom, ima teorijski i stručni karakter. I, dok su Makanjin i Saraskina odavno prisutni u književnom životu, Rahmatulinova knjiga donosi nešto novo u rusku književnost.

Zapravo, na ovu se knjigu dugo čekalo. Ni Rustam Rahmatulin (1966) nije novo ime u ruskoj književnosti. On je godinama objavljivao radove u periodici. Svesrdno se zalagao za obnovu eseja kao žanra, učestvujući u projektima kao što su „Esej klub” i „Dnevnik puta”, koji spadaju među najzanimljivije pojave u novoj ruskoj književnosti. Zajedno s drugim autorima, poput Andreja Baldina i Vasilija Golovanova, ponudio je novo viđenje geografskih i kulturoloških fenomena. Njihov literarni pravac, čijem su oblikovanju doprineli i naučnici različitih profila, nastao je na tragu geopoetike Keneta Vajta i odlikuje se intelektualizmom, multidisciplinarnošću i dokumentarnošću. Rahmatulin je, napokon, skupio svoje odabrane radove u knjigu – oni su, uostalom, i pisani s namerom da postanu delovi buduće knjige.

Rustam Rahmatulin je jedan od najboljih poznavalaca Moskve, a Moskva je njegova glavna tema. Oslanjajući se na tekovine škole Nikolaja Anciferova iz dvadesetih godina prošlog veka, koja je proučavala mitologiju Peterburga, on je sličan postupak primenio na Moskvu. Međutim, dok je peterburška mitologija bila veoma razrađena, izučavanje moskovske nije bilo ni u povoju. Rahmatulin je rešio da promeni to stanje. Između ostalog i zato što, po njemu, ima mnogo više osnova govoriti o metafizici u vezi s Moskvom nego u vezi s Peterburgom.

(/slika2)Da bi izašao nakraj s takvim zadatkom, on primenjuje zaista ogromno znanje iz različitih oblasti. Tu su i istorija i geografija, filozofija i teologija, istorija crkve i istorija umetnosti, etnografija, arhitektura i mnoge specijalističke discipline. U traganju za zaključcima, on poredi Moskvu s Peterburgom, Kijevom, Rimom, Carigradom i Jerusalimom. Njegov metod uključuje povezivanje udaljenih predmeta i pojmova, ali, autor se često služi i intuicijom.

Rahmatulinova razmišljanja i zaključci peterburške škole kreću se u suprotnim pravcima. On smatra da je Peterburg u potpunosti ljudska tvorevina, dok je Moskva providencijalnog porekla. Ova teza potkrepljena je ogromnom građom u knjizi, a između ostalog ističu se i sledeći momenti: nepoznato poreklo reči Moskva, činjenica da je grad nastajao bez plana ali u njegovom projektovanju, kako se ispostavlja, ipak postoji sistem, o čemu govori bezbroj suptilnih povezanosti. Moskva ima brojne dodirne tačke s Rimom, Carigradom i Jerusalimom.

U knjizi postoji i određeni paradoks. Kao što se vidi iz naslova, ona se bavi nečim što se ne može saznati, što je izvan ljudskog poimanja. Međutim, ona zapravo samo ukazuje na to, otkrivajući i istražujući veze koje inače nisu vidljive.

U delu se govori o ključnim moskovskim građevinama i toponimima. Obrađeni su Kremlj, crkve i manastiri, železničke stanice, gradski spomenici... Iz specifičnog ugla opisane su mnoge istorijske ličnosti čija je sudbina vezana za Moskvu (carevi Ivan Grozni i Petar Veliki, Vasilij Blaženi, Aleksandar Fjoravanti, patrijarh Nikon, grof Rostopčin, arhitekte Baženov, Kazakov, Vitberg i Baranovski, Aleksandar Hercen i drugi). Iznet je i niz naučnih hipoteza, predložene su nove koncepcije. Pri tom, Rahmatulin se ne povodi za modom ili čitalačkim očekivanjima, već dosledno iznosi vlastita uverenja. Opredeljen je za esej kao žanr pošto smatra da se neke stvari samo u njemu mogu izraziti, dakle, na umetnički način.

Ovaj intelektualni bestseler nije samo zanimljiva knjiga koja sadrži mnoštvo nepoznatih i zabavnih pojedinosti. S obzirom na temu i novinu pristupa, to je ozbiljno kulturološko delo s potencijalno velikim uticajem na rusku kulturu.