U trendu je biti gazda fudbalskog kluba

Kada su jednom italijanskog industrijalca Đanija Anjelija intervjuisali navodno je rekao: „Volim vetar, njega ne možeš da kupiš”. Taj „kralj Italije”, kako su ga zvali sunarodnici, vlasnik „Fijata”, nije bio poznat samo po svom ekscentričnom oblačenju, vezama u politici i džet-setu već i kao vlasnik fudbalskog giganta Juventusa.

„Juve” je bio neka vrsta izvora identiteta, prostor u kojem je radnička klasa, koja je sa siromašnog juga masovno naseljavala Torino zbog zaposlenja u „Fijatu”, mogla da utroši svoje slobodno vreme i novac. Zanimljiv je taj poetski komentar o vetru čoveka koji je živeo na visokoj nozi. U njemu kao da se oseća razočaranost mogućnošću da sebi priušti gotovo sve što se poželi. To je izgleda granica uspeha i bogatstva i kad sve prerasta samo u kapricioznost i perverziju duha. „Juve” je, pored svoje očigledne lokalno-društvene funkcije, bio samo još jedna igračka u rukama glamuroznih Anjelija.

Danas je, očigledno, među svetskim biznismenima i bogatašima trend biti vlasnik nekog sportskog kluba. Kada se pogleda ko su investitori, vlasnici i predsednici fudbalskih klubova, gotovo da se ne može nigde naći raznolikija družina, ali kojoj su zajednička samo milijarderska konta u bankama širom sveta. Tu su ljudi iz sveta biznisa, preduzetništva (Al Fajed, Pino, Morati, Florentino Perez), tajkuni (Abramović, Usmanov) političari, medijski moguli (Berluskoni), arapski šeici (Al Najan), krupni indijski industrijalci (Lakšmi), ljudi iz šou biznisa i mode (Ekelston, Brijatore), sinovi državnika (Gadafi mlađi), ili recimo čak i poznati zabavljači (Elton Džon).

Navijače zanima samo uspeh

Velika većina današnjih fudbalskih mamona je redovno kotirana na Forbsovim i inim listama što govori o njihovoj finansijkoj moći. Takođe, koliko god se iskreni ljubitelji fudbala žalili na nekontrolisano razmetanje kapitalom, koje dovodi do ozbiljne nervnoteže i poremećaja na fudbalskom tržištu, to se sve više potiskuje i zaboravlja. Fudbalski establišment, Fifa, Uefa itd, se ponašaju kao njihovi globalni političko-finansijski pandani (MMF, STO), po lese-fer principu gde nema nikakvih ograničenja i kontrole nad kapitalom, koji nije bio nikad mobilniji. Ne čudi što je ta „deregulacija” najjača baš u Enleskoj (Premijer liga), kolevci kapitalizma i jednom od globalnih finansijskih centara od kojih je čitav finasijski krah i potekao. Kejnz, kao briljantni ekonomista i neka vrsta političkog glasa razuma dvadesetog veka se verovatno okreće u grobu kad vidi šta se dešava, i to baš u njegovoj zemlji. Uzgred rečeno, samo je pitanje vremena kada će ceo fudbalski mehur engleske Premijer lige da pukne.

Većinu današnjih ljubitelja fudbala ne zanima više toliko ko je, ili odakle je vlasnik njihovog kluba. Poreklo njegovog novca i način na koji ga je stekao još manje. Navijaču je najvažnije da ima vrhunski spektakl. Šta je njega briga što je neki ruski oligarh došao do novca na sumnjiv način iznoseći milijarde iz svoje zemlje koja grca u siromaštvu, kad mu on sa tim novcem priređuje vrhunski pir. Ili, koga je briga, što je neki šeik, nakon što je izgradio skijališta usred pustinje i ostala čuda, odlučio da kupi njegov voljeni klub, ukoliko mu dovede Robinja koji će ga zabavljati svakog vikenda. Danas očekivati solidarnost između recimo britanske radničke klase, koja je vikendima pod anestezijom alkohola i fudbala, i osiromašene radničke klase Rusije ili Indije, čiji tajkuni krčme nacionalno bogatstvo po svetu, pripada samo još romantici internacionalizma.

Otprilike, današnjeg navijača može da naljuti samo ako mu vlasnik ili predsednik njegovog kluba ne priredi dobru zabavu i ne dovede vrhunske igrače. Tako je neretko dovođenje zvezda i velikih igrača deo izbornih kampanja za predsednika kluba, kao što je u Španiji uradio Florentino Perez, pre stvaranja takozvanih „galaktikosa”. Ne treba ni pominjati koliko je bilo bizarno dovođenje Ronalda i Kake, u cilju njegovog ponovnog izbora za predsednika, i razmetanje milionima dok se svet nalazi u teškoj finansijkoj krizi.

Cilj je – biti viđen

Ti ljudi nisu u fudbalu zbog novca i profita. Ako se izuzmu američki špekulanti kao što su Glejzer (Mančester) ili Žilet i Hisk (Liverpul) sa iskustvom sistema franšize u američkom sportu u kom može jako dobro da se zaradi, za većinu drugih vlasnika sport je pre svega hobi. Skup hobi. Tradicionalno mecenstvo je značilo iskrenu zainteresovanost za kulturni razvoj društva, podržavalo umetnike i umetnost, gradnju kulturnih institucija i sve to bez prevelikog isticanja sopstvene ličnosti i uloge. Novi bogataši ili tzv. „self mejd men”, koji se toliko trude da oponašaju autentičnu aristokratiju i privrženost stilu, ukusu i visokoj kulturi kao da su se zasitili golfa, polo partija, odlazaka na vrhunske operske predstave, ili svojih ogromnih kolekcija dela klasične i moderne umetnosti. Danas se džet-set okuplja u VIP i korporatinim ložama fudbalskih ili teniskih stadiona, ili na trkama Formule 1. Ustvari, našli su novu skupu igračku i mesto gde se najbolje eksponira moć, bitnost, sa neutažljivom željom za širokim priznanjem, ili čak strahopoštovanjem. Stadioni su danas mesta gde se globalno „dešava život”, a uz to ogromna medijska prisutnost, koja od vlasnika i predsednika pravi veće medijske zvezde od samih igrača, omogućavaju onima koji imaju novac da steknu i publicitet. Ta kupljena poularnost zato i jeste toliko skupa, jer ona kroz globalno popularan sport postaje i sama univerzalna, pa donekle i istorijska.

Ogromi kapital imućnih ljudi, koji je u novijoj istoriji služio raznim bespovratnim donacijama, fondacijama, razvijanju umetnosti i kulture, podršci talentovanih i nadarenih, sve više se subvencioniše profesionalni sport, koji je poodavno već poprimio nerealne finansijske dimenzije. Sve su ređe mecene, koji iz iskrenih pobuda žele da daju nešto svom gradu ili klubu kojeg iskreno vole, bez da se upliću u sve popularnije igrarije tipa dovođenja što skupljih pa i nepotrebnih igrača, ili kapricioznih otkaza trenerima, samo da bi se iskazala moć i prestiž. Ako su u srednjem veku dvorci i palate bili mesta na kojima je bila vidljiva ta samovolja, autoritet, groteska i izvitoperenost, današnja besramnost njihovih savremenih pandana je neograničena, sveobuhvatna i pod stalnim pozorom medija i stoga deluje još upečatljivije i bizarnije.

Međutim, mnogima sve to deluje kao atraktivna medijska priča i deo šou-biznisa. Kao što je npr već pomenuta Annjelijeva „filozofska”' opaska, ili recimo komentar Hezusa Hila, inače osvedočenog fašiste i ksenofobičnog preduzetnika, da je za njega oterati trenera isto kao popiti pivo i, što se njega tiče, može da ih u toku jedne sezone otera i dvadeset. Sve je to postalo sastavni deo fudbala i njegove privlačnosti kao medijskog i opštenarodskog spektakla i njegovog pseudoglamura. I, što je najgore, te inače karikatutalne ličnosti, često na ivici zakona, ili iznad i izvan njega (Berluskoni, Bernar Tapi, Abramovič, Hil, Mođi, itd) kod prosečnog navijača izazovu averziju tek kad njegov voljeni tim počne da posrće zbog loše poslovne politike, nedostatka dobrih igrača, ili jednostavno slabih rezultata. I to je valjda vrhunac svega – ne samo da se sve to dešava direktno pred očima navijača i da on to toleriše, već je u svemu tome bespomoćan i štaviše blagonaklon prema tome.

Zašto bi se milijarderi motali po dosadnim aukcijama tražeći najskuplje slike i antikvitete, gradili privatna skijališta, takmičili se u veličini jahti i privatnih aviona, kada mogu to isto sa živim ljudima. Kad već mogu sebi da priušte šta god požele zašto onda ne bi kupili i ponekog vrhunskog sportistu. Valjda je mnogima samo još to falilo. A to može da se uzme kao parafraza onoga šta je nenadmašni Hezus Hil rekao kad su ga pitali zašto je kupio, ništa drugo, nego nosač aviona: „Samo to još nisam imao”.

autor je fudbaler Bursaspora i bivši reprezentativac Srbije