Groblja gde im mesto nije

Prolazeći kroz brdska sela u okolini Loznice na svakih nekoliko kilometara naiđe se na groblje što putnika neupoznatog sa običajima ovog kraja može navesti na misao da se slučajno našao u nekom novom, nepoznatom selu, neobeleženom tablom ili putokazom. Nastavljajući put dalje, ka planinskom konaku i šumi umesto grobalja se pojavljuju nadgrobni spomenici pored puta, smešteni na usamljenim njivama, livadama ili prokrčenim delovima šume. Situacija postaje još čudnija kada se po selima oko Jadra vide grobovi u dvorištima, oko kojih lete lopte dok deca trčkaraju i dovikuju se, a ostatak porodice pije popodnevnu kafu.

Zbog brdovitog terena i strmih puteva koji su prekriveni samo makadamom ili oronulim asfaltom, u rodnom kraju Vuka Karadžića ustalila se praksa da svaki zaselak ima svoje groblje, koje često nema više od pedesetak grobnih mesta. Meštani su bili prinuđeni na ovakvu organizaciju mesta za pokojnike, jer u slučaju loših vremenskih uslova, posebno zimi, stići do mesnog groblja na udaljenom brdu često je bio pravi poduhvat.

Običaji su nekada predviđali da se van grobalja sahranjuju osobe izopštene od društva, vanbračna deca, ubice ili samoubice. Retko se dešavalo da otac naloži da ga sahrane kraj puta na porodičnoj njivi, u sumnji da će sin prokockati ili proćerdati imanje.

Danas, kada su se društvena pravila promenila opravdanog razloga za „nove krajputaše” nema. Iako ni Zakon o sahranjivanju i grobljima ovu pojavu ne odobrava, to ne sprečava vlasnike imanja da od svoje dece zahtevaju da ih baš tu sahrane, pa čak da i za života sebi podižu spomenike. Neki se odlučuju da usred šume posebno urede deo livade uz put, ograde je i tu sagrade velelepno porodično groblje, često veličine onih u zaseocima. Namera im je da na taj način potomke vežu za roditeljsku zemlju (često mukom zarađenu radom u inostranstvu) i onemoguće ih da je prodaju. Lokalno sujeverje odvodi moguće kupce od takvih parcela, jer niko ne želi zemlju na kojoj može da uzbudi dušu pokojnika.

Problem nastaje kada treće ili četvrto koleno potomaka reši da imanje razdeli. Advokat iz Loznice navodi skorašnji slučaj kada je više naslednika imalo pravo na jednu parcelu čiji je dobar deo zauzimala porodična grobnica koja se tu nalazi decenijama. Kako je geometar utvrdio da nova međa prelazi preko jednog grobnog mesta sud je doneo odluku da se obavi ekshumacija spornog groba. Posle izvršene deobe sanduk i spomenik su premešteni nekoliko metara dalje, porodična grobnica podeljena je na dva dela novim vlasnicima, a ostatak imanja ponuđen je za prodaju.

Loznički advokat priseća se i slučajeva kada su naslednici iskoristili zakon u svoju korist. Svesni da će posle smrti roditelja postati vlasnici imanja, i sa jasnom namerom da ih tada prodaju, potomci su tražili i dobili sudsku zabranu sahranjivanja roditelja na imanju, iako su „stari” već krenuli da sebi za života podižu spomenik.

Srpska pravoslavna crkva nije blagoslovila običaj sahranjivanja van mesnih grobalja, ali lokalni sveštenici obavljaju obrede opela gde god za tim ima potrebe. U početku su bili prinuđeni objektivnim okolnostima, planinski zaseoci daleko od mesnih grobalja, loši vremenski uslovi. Posle Drugog svetskog rata zbog nepoželjnosti verskih obreda na javnim grobljima sveštenici su vršili pogrebnu službu tamo gde je za to bilo prostora, a najčešće na imanju pokojnika.

Danas, iako se ne slažu sa željom da neko bude sahranjen u okućnici ili livadi, kažu da ne mogu da odbiju jer svaka krštena osoba ima pravo na opelo. Pisane zabrane za sveštenike nema, a kako je Crkva potpuno odvojena od groblja kao državnog dobra, prepreke da se obred obavi nema.

Pomalo bizarni lokalni običaji i nepoštovanje zakona doveli su do toga da putnik namernik u večernjim satima kada senke zavladaju napuštenim putevima ima osećaj da kilometrima prolazi kroz nepregledno groblje kome nema ni početka ni kraja.