OD EVROSTRAŠLjIVACA DO EVROREALISTA

Da li nam je EU neophodna? Zašto? Da li je to idealna politička zajednica ili bar najbolja koja je postojala i koja će ikad postojati? Ako nećemo u EU, kuda ćemo? Šta nam je najbolji izbor? Da li je članstvo u NATO uslov za članstvo u EU?

Odgovorom na ova pitanja odredila se uveliko i naša politička scena: na jednom kraju su evrostrašljivci (SRS, te druge krajnje desne, ali i krajnje leve grupe); potom slede evrosumnjičavci (DSS, NS); a na drugom kraju su evroobožavaoci (LDP i niz NVO); te evrorealisti (DS, SNS, SPS, G17).

Prvi niz, međusobno krajnje raznolik jer tu se nalaze kako neonacističke grupe tako anarhističke i komunističke grupe, plaši se EU kao imperijalističke sile koja bi u budućnosti mogla da potisne nacionalni identitet evropskih nacija (krajnji desničari), i kao političke zajednice u službi međunarodnog kapitala koja kinji nemoćne nacije u inostranstvu, useljenike i radničku klasu unutar svojih granica (krajnji levičari). Evrostrašljivci u još većoj meri od EU mrze NATO, a i jedno i drugo smatraju američkim ispostavama.

Druga grupa, ideološki istovrsna, štiti interese krupnog nacionalnog kapitala i SPC, smatrajući da Evropska unija nije loš cilj, ako ispunjava ono što je bitno sa stanovišta srpskih tradicionalnih vrednosti i navedenih interesa. Ova grupa, slično prethodnoj, ima negativniji odnos prema NATO. Podržavanje monopola domaćeg krupnog kapitala na tržištu, a SPC u duhovnoj sferi ukazuje na motive protivljenja EU koja ne dopušta monopole.

Treća grupa, evroobožavaoci, nekritički obogotvoruje ne samo EU, već i SAD, smatrajući da se radi o političkim zajednicama od kojih nikad nije bilo boljih, i teško da će ikad postojati savršenije, osim ukoliko se one same ne budu usavršavale. Takođe, ova grupa smatra da je ulazak u NATO neophodan, pošto se navodno radi o preduslovu ulaska u EU. Ova grupacija je usko povezana sa transnacionalnim krupnim kapitalom i nepogrešivo pravda njegove interese.

Četvrti niz je raznorodan, kako po dužini zalaganja za pristupanje Srbije EU tako i po ideološkom usmerenju stranaka. DS, liberalna stranka koja pokušava da se socijaldemokratizuje, najstarija je grupacija koja insistira na pridruženju EU; ona želi da se Srbija tamo nađe, pošto veruje da je zajednica evropskih nacija, iako ne idealna, u ovom trenutku najbolje jemstvo da će Srbija ostvariti najbitnije nacionalne interese – bezbednost, te privredni, kulturni i politički razvoj. Odnos prema NATO unekoliko stvara razlike između stranaka ove grupacije, jer G17 plus, slično evroobožavaocima, smatra NATO prihvatljivim, DS bi se složio pod uslovom da oceni da će i većina građana to odobriti, inače će se prikloniti konzervativnom SNS i umereno levom SPS, novopridobijenim pristalicama EU. Reformisane stranke nekadašnje miloševićevske levice i šešeljevske krajnje desnice mogu svariti EU, ali NATO nikako; u protivnom ne bi mogle zadržati biračko telo. Srpski nacionalizam se može složiti sa EU, jer tu traži šansu za buduće generacije, ali ne i s vojnim savezom koji je ponizio i uvredio Srbe. Naposletku, povezanost s domaćim i stranim oligarhijama na zavidnom je nivou i kod ovih stranaka, što kod evroobožavalaca budi paničnu težnju za monopolom na evrofiliju.

Evrostrašljivci bi Srbiju zadržali na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Oni se nadaju da će kapitalizam propasti (kada je reč o krajnjoj levici), pa bi time i položaj Srbije bilo moguće poboljšati, ili da će se vratiti u predglobalizacijske oblike (kada je reč o krajnjoj desnici).

Evrosumnjičavce tradicionalni srpski nacionalizam drži daleko od EU, a to znači i na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, čime se osigurava monopol domaće oligarhije.

Za evrooobožavaoce, pak, to što je u članicama EU, prema sociološkim istraživanjima, trećina rasista, nije važno; to što će Srbija biti tek poluperiferija svetskog kapitalističkog sistema njih ne brine, jer oni su i posle smrti neoliberalizma ubeđeni da sve treba prepustiti tržištu i bogaćenju najbogatijih.

Evrorealisti smatraju, takođe, da je Srbiji neophodno za početak ponuditi budućnost poluperiferije svetskog kapitalističkog sistema. Ipak, odatle se može stići i u širi centar, a na periferiji budućnost je beznadežna. Uz to, levica Srbije se samo u EU može pridružiti sličnim snagama i uspešnije boriti za popravljanje položaja sirotinje, ljudi koji žive od svoga rada, za društvo jednakih šansi, a protiv oligarhija i imperijalističke politike SAD ili EU.