Sumrak bioskopa, naša sramota

FILM
Kao da iz godine u godinu pišemo isti tekst, hronično pateći od sindroma deja vu . Davno obećani Zakon o kinematografiji, koji bi uveo red u kinematografsko nebo i regulisao sva pitanja kinefikacije u zemlji Srbiji, još uvek nije donet. Ni 2007. godina na ovom planu nije donela gotovo ništa novo.
Pred sam kraj 2006. sa ovih stranica javnosti je odaslato i pitanje: Čemu snimanje tolikih filmova i toliko potrošenih budžetskih para ako publika, kako je krenulo, uskoro neće imati gde da ih gleda? Bez želje da se bude prorok, namera je bila da se ukaže na opasnost od gašenja centralnih bioskopa i tešku i potmulu tišinu koja je pratila ovaj događaj, tada još uvek u najavi.

Odgovor na pitanje nismo dobili, ni tada ni koji mesec kasnije kada je jasno i glasno bilo obelodanjeno da je izvršena privatizacija "Beograd filma", a nedostatak reakcije filmskih producenata, reditelja i glumaca i svih onih koji od filma žive, bio je i začuđujući i zabrinjavajući. Nisu ustali u odbranu dragocenih hramova filma, niti poveli značajnu bitku za njihovo očuvanje.

Sve se svelo na pojedinačna "gunđanja" po kružocima i uporno pisanije "zaludnih" novinara koji su podsećali da bi se moglo dogoditi da se u nekada elitnim beogradskim bioskopima, umesto filmova mogao zavrteti rulet, kladioničarski tiket, zamirisati pekarski ili parfimerijski asortiman... Kafe se, priznajemo, tada nismo setili. A upravo je u nekadašnjem "Jadranu" nikao jedan od restorana iz lanca brze kafe, suprotno obavezi vlasnika da održi osnovnu delatnost kupljenog bioskopa bar dve godine (prema Zakonu o privatizaciji društvenih preduzeća).

Obistinile su se tako i najgore slutnje: dogodio se sumrak bioskopa! Ej, bre, u zemlji Srbiji u kojoj je " prva predstava prvog stalnog bioskopa održana još 1908. u beogradskom Hotelu ۥParizۥ" (B. Slijepčević – "Kinematografija u Srbiji, Crnoj Gori i BIH 1896-1918") a sada, na pola koraka od 2008. (100 godina kasnije) ima svega desetak bioskopa!

Sramota je i pojedinačna (vlast) i kolektivna (narod), dakle, naša zajednička, a greši svako ko pomišlja da se činjenicom što imamo više filmskih festivala (podržavanih iz gradskih i republičkih budžeta, čitaj: iz našeg džepa) nego bioskopa, može održati ili unaprediti kultura gledanja filma. To tako ne biva.