Kriza srušila snove

U su­bo­tu se na­vr­ša­va zna­čaj­na go­di­šnji­ca– če­ti­ri de­ce­ni­je ka­ko je po­čeo fe­sti­val za ko­ji ret­ko ko ne zna, ko­joj god ge­ne­ra­ci­ji da pri­pa­da.

U pi­ta­nju je, na­rav­no, „Vud­stok”. Majkl Leng, je­dan od glav­nih „kri­va­ca” što je ovaj le­gen­dar­ni fe­sti­val uop­šte odr­žan pre 40 go­di­na, imao je am­bi­ci­o­zan plan – že­leo je da ovu go­di­šnji­cu obe­le­ži no­vim „Vud­sto­kom”.

Me­đu­tim, ka­ko stvar­nost če­sto ru­ši sno­ve, ta­ko se de­si­lo i sa nje­go­vim snom o no­vom „Vud­sto­ku”.

Imao je ide­ju da oku­pi sve pre­ži­ve­le uče­sni­ke ovog do­ga­đa­ja iz 1969. go­di­ne, kao i ne­ke od naj­ak­tu­el­ni­jih mu­zič­kih zve­zda da­na­šnji­ce.

Za ovaj po­du­hvat, me­đu­tim, tre­ba­lo mu je de­set mi­li­o­na do­la­ra. Ali, u vre­me kri­ze moć­ni spon­zo­ri, ko­ji bi obez­be­di­li no­vac, ni­su se oda­zva­li i on je pro­šle ne­de­lje sa­op­štio da od obe­le­ža­va­nja če­ti­ri de­ce­ni­je „Vud­sto­ka” ne­ma ni­šta.

Od 15. do 18. av­gu­sta da­le­ke 1969. go­di­ne na se­o­skoj far­mi u Be­te­lu, u dr­ža­vi Nju­jork, odr­žan je fe­sti­val ko­ji je u mu­zič­koj isto­ri­ji ostao za­pi­san kao je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih do­ga­đa­ja ika­da odr­ža­nih. Ma­ga­zin „Ro­ling­sto­un” uvr­stio je „Vud­stok” na li­stu 50 do­ga­đa­ja ko­ji su pro­me­ni­li ro­ken­rol.

Tog le­ta 1969. go­di­ne vi­še od 30 iz­vo­đa­ča na­stu­pi­lo je pred go­to­vo po­la mi­li­o­na po­se­ti­la­ca. O zna­ča­ju ove ma­ni­fe­sta­ci­je i no­stal­gi­ji za „Vud­sto­kom” do­volj­no go­vo­ri po­da­tak da je sni­mlje­no vi­še do­ku­men­tar­nih fil­mo­va, na­pi­sa­no ne­ko­li­ko knji­ga, pe­sa­ma, na­pra­vlje­no mno­go iz­lo­žbi, a tek­sto­ve ko­ji iz go­di­ne u go­di­nu iz­la­ze u svet­skoj štam­pi da i ne na­bra­ja­mo.

Sko­ro po­la mi­li­o­na lju­di ko­ji su se to­kom tri, od­no­sno če­ti­ri da­na sli­li u ma­lo me­sto Be­tel, sa sve­ga 3.000 sta­nov­ni­ka, na far­mu Mak­sa Jas­gu­ra, ima­lo je pri­li­ku da na jed­nom me­stu vi­di i ču­je le­gen­dar­ne na­stu­pe Džo­an Bez, „Blood, Swe­at and Te­ars”, Džoa Ko­ke­ra, „Cre­e­den­ce Cle­ar­wa­ter Re­vi­val”, „Crosby, Stills and Nash and Young”, „Gra­te­ful Dead”, Ar­loa Ga­tri­ja, Ti­ma Har­di­na, Ri­či­ja Hej­ven­sa, Dži­mi­ja Hen­drik­sa, „Jef­fer­son Air­pla­ne”, Dže­nis Džo­plin, San­ta­nu, Džo­na Se­ba­sti­ja­na, Ra­vi­ja Šan­ka­ra, sa­stav „Sly and the Fa­mily Sto­ne”, „Ten Years Af­ter”, „Hu”, Džo­ni­ja Vin­te­ra…

A ka­ko je sve po­če­lo? Če­ti­ri čo­ve­ka – Majkl Leng, Džon Ro­berts, Džo­el Ro­zen­man i Ar­ti Kor­nfild, od­go­vor­ni su za odr­ža­va­nje „Vud­sto­ka”. Oni su ima­li ide­ju da na taj na­čin pro­fi­ti­ra­ju. Iako je pr­vo­bit­no bi­lo za­mi­šlje­no da se na­pla­ću­ju kar­te, ubr­zo je or­ga­ni­za­to­ri­ma po­sta­lo ja­sno da će do­ga­đaj pri­vu­ći da­le­ko vi­še lju­di od oče­ki­va­nog bro­ja i „Vud­stok” je pre­ra­stao u ma­sov­ni bes­plat­ni fe­sti­val. Ka­da je na sto­ti­ne hi­lja­da lju­di kre­nu­lo ka Be­te­lu, do­šlo je do ne­za­pam­će­nog sa­o­bra­ćaj­nog ko­lap­sa.

Za ve­ći­nu pri­sut­nih „Vud­stok” je bio pre­lom­ni tre­nu­tak i vr­hu­nac po­kre­ta „de­ca cve­ća” še­zde­se­tih. Ne­ki su se va­lja­li u bla­tu, dru­gi nu­di­ra­li, tre­ći uži­va­li u „le­tu lju­ba­vi” ili mu­zi­ci, ne­ki su kon­zu­mi­ra­li raz­li­či­te nar­ko­ti­ke, a ne­ki su „Vud­stok” shva­ti­li kao je­dan ve­li­ki i neo­bi­čan an­ti­rat­ni pro­test.

(/slika2)Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da se fe­sti­val odr­ža­vao dok je tra­jao rat u Vi­jet­na­mu i dok je u Ame­ri­ci još uvek bi­lo pro­ble­ma sa ra­snom ne­tr­pe­lji­vo­šću. Baš za­to su uče­sni­ci fe­sti­va­la vr­lo br­zo shva­ti­li da „Vud­stok” po­pri­ma mno­go du­blje zna­če­nje. To me­sta­šce po­sta­lo je ne­ka vr­sta sim­bo­la sve­ga što je dru­ga­či­je – i slo­bo­de, pre sve­ga. A sa no­vo­pro­na­đe­nom slo­bo­dom i ide­a­li­ma do­šla je i dro­ga i slo­bod­na lju­bav.

Po za­vr­šet­ku fe­sti­va­la, Maks Jas­gur, vla­snik far­me na ko­joj je „Vud­stok” odr­žan, re­kao je da je to bio tri­jumf mi­ra i lju­ba­vi.

– Po ugle­du na „Vud­stok”, mo­že­mo da re­ši­mo sve pro­ble­me u Ame­ri­ci sa na­dom u bo­lju i mir­ni­ju bu­duć­nost.

A Dej­vid Kro­zbi, je­dan od uče­sni­ka fe­sti­va­la, re­kao je jed­nom pri­li­kom:

– Ka­da smo do­šli ta­mo, shva­ti­li smo da je to mno­go ve­će ne­go što smo mo­gli da za­mi­sli­mo. Ta­ko ne­što se ni­ka­da do tad ni­je de­si­lo. Opi­sa­ti „Vud­stok” kao „big beng” je sja­jan i ap­so­lut­no ta­čan opis.

I mu­zi­čar San­ta­na se pri­se­ćao svog na­stu­pa na ovom fe­sti­va­lu:

– Bi­lo je ne­ve­ro­vat­no. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti ka­ko je do­bro zvu­ča­la mu­zi­ka ko­ja se od­bi­ja­la o te­la svih pri­sut­nih na po­lju.

Ili, ka­ko je jed­nom iz­ja­vio je­dan od or­ga­ni­za­to­ra fe­sti­va­la: „Ceo svet nas je po­sma­trao i ima­li smo šan­su da po­ka­že­mo svi­ma ka­ko bi bi­lo ka­da bi­smo mi pre­u­ze­li stvar u svo­je ru­ke na ovoj pla­ne­ti.”

Je­le­na Ko­pri­vi­ca