Voždovački probni balon

Ne postoji nijedna međustranačka „kombinacija” koja u formiranju vladajućih koalicija nije uspostavljena u nekoj od mnogobrojnih srpskih opština ili u nekom od gradova. Po logici stvari, to bi trebalo da znači da je srpska politička scena uveliko „relaksirana” i da su razlike između doskoro nepomirljivih političkih grupacija počele da se smanjuju. Shodno tome, bilo bi logično i da se dogovori o formiranju novih vlasti u opštinama postižu mnogo lakše nego ranije i da su stranke u prilici da se, umesto na međusobne odnose, usredsrede na rešavanje problema građana.

Ali, to u praksi često izgleda drugačije, što je naročito vidljivo u beogradskoj opštini Voždovac, u kojoj dogovora o novoj vlasti nema ni na pomolu. Ključni problem je, izgleda, u tome što se pregovori ne vode povodom lokalnih komunalnih i drugih problema, već zarad balansiranja odnosa između najvećih stranaka i stranačkih koalicija. U igri su svi glavni akteri – koalicija oko DS-a, SRS, DSS, LDP i SNS.

Zna se da DSS nikako neće sa DS-om (mada su poznati slučajevi pojedinih opština u kojima se dve stranke međusobno podržavaju), da SRS neće ni sa DS-om ni sa SNS-om, ali i da neće biti većine ukoliko neko od njih ne popusti. Dakle, ne zna se ko s kim može, a svaki od aktera pregovora o vlastima na Voždovcu ima razloga da strahuje da bi izbor partnera birači mogli da shvate kao naznaku pravca u kome će se određena stranka kretati u narednim mesecima.

Pošto svi ključni akteri očigledno misle da ipak zaslužuju više nego što su dobili, ponavljanje izbora postalo je sasvim izgledna opcija. Ukoliko do toga zaista dođe, može se očekivati da će stranke u predizbornoj kampanji posegnuti za svim resursima kojima raspolažu. Voždovcem će verovatno ponovo krstariti stranački lideri i ministri, vodiće se oštra kampanja „od vrata do vrata”, postavljaće se štandovi po pijacama i na drugim prometnim mestima...

Svi će želeti da privuku nove glasače, ali je ipak bliže pameti pretpostaviti da će se, zbog učestalih ponavljanja glasanja, broj apstinenata povećati. Moguće je da će se balans među vodećim strankama promeniti za neki promil i da to bude dovoljno da neka grupacija prikupi minimalnu većinu i proglasi veliku pobedu. Stranačkim rukovodstvima, kojima je gotovo očajnički potrebno da potvrde ili ojačaju pozicije, to i jeste glavni cilj.

Tako bi Voždovac mogao da postane neka vrsta srpske političke paradigme, slučaj koji još jednom potvrđuje da se promene na političkoj sceni u Srbiji odvijaju postepeno, uz bespoštednu borbu za svaki milimetar vlasti. Ponavljanje izbora bi, zapravo, moglo da bude neka vrsta probnog balona koji će pokazati da li će i koliko dugo vladajuća koalicija moći da se održava, da li će i s kim biti moguća rekonstrukcija vlade i kakve je političke nagodbe uopšte moguće postići.