Šansa za premijera

Stanove u Srbiji još deli samo propalo društveno preduzeće „Crep i cigla”, u ko zna kom repriznom izvođenju „Vrućeg vetra” i – Vlada Srbije.

Premijeru Mirku Cvetkoviću ukazala se odlična šansa da u sebi pomiri tržišno orijentisanog ekonomistu i socijalno odgovornog političara. Da, ako već ne može da vrati razdeljeno po problematičnoj uredbi, onda da bar ukine propis i obustavi podelu najslađeg – stambenog plena partija na vlasti i pred vruću jesen skupi koji politički poen. I da konačno i državne činovnike izvede na tržište, kako bi i oni, kao sav ostali svet, kad nema stan, stali u red za bankarski kredit. Biće mu utoliko lakše jer su se prethodnici pobrinuli da za podelu ne nasledi mnogo plena.

Ni u tranzicionoj Srbiji valjda više niko nema dileme da često promenljive kategorije – funkcionera – više ne sme biti na stambenim listama. Ali kad se bude odlučivalo da li će se ubuduće državni stanovi deliti i pod kojim uslovima javnim službenicima, i među vladinim zvaničnicima sigurno će biti onih koji će podsetiti da država ipak mora da vodi računa o milicionarima, poreznicima, sudijama, profesorima, lekarima, umetnicima.

Ako su oni, kao što jesu, oslonac svake vlasti, ako neosporno obavljaju bitne poslove za građanstvo, svoju brigu i odgovornost za tako važne službe država može da pokaže i na drugi način. Da im, recimo, dok za nju rade dodeljuje državne stanove, ali u zakup, a ne i u privatni posed. Ako treba i pod povoljnijim uslovima od onih koje razrezuju gazdarice na tržištu. Ili da, pak, pređe na modelpodele socijalno neprofitnih stanova, na višegodišnju otplatu,uz niže učešće i kamatu. Da preuzme recept izrazvijenog sveta, u čemu se već oprobala Skupština grada, otklanjajući manjkavosti koje su se pojavile u beogradskom premijernom izvođenju. Pod uslovom da na javnom konkursu privilegiju, da pod nekomercijalnim uslovima dođu do krova nad glavom, dobiju samo oni kojima porodični prihodi ne omogućavaju da izađu na stambeno tržište i koji će se obavezati da odmah neće pobeći kod drugog poslodavca.

Utoliko pre što je razlika u primanjima u javnom i privatnom sektoru sve manja, što zaposleni uprosečnoj privatnoj firmi, a da ne govorimo onima u propalim ili nesrećno otkupljenimdruštvenim, sve više zavidekolegama kojima je država poslodavac. A sa dve prosečne plate porodicamože, istina ne bez muke i samo za manji stan, otplaćivati ikomercijalnikredit.

A kako će onda država, kad izgubi decenijama glavni mamac– besplatne ili jeftinestanove – koji je kao i svaki protekcionizam izvor korupcije,ubuduće privući nove stručnjake i zadržati stare kvalitetne kadroveu svojoj službi? Mada verovatno nije primenjiv usred krize, odgovor je samo jedan – većim platama od kojih će sami moći da kupe stan. I to pošto prethodno državnu upravu i javne službe, najveće potrošače–reformiše i očisti od viškova.