Za svinjski grip smo – poslastica

Srbija je obećana zemlja za razmah svinjskog gripa. Zbog fizičke i psihičke iscrpljenosti, zbog moralne klonulosti većine njenog stanovništva, naopake tradicije kada je u pitanju javno ili sopstveno zdravlje; nikakvog poverenja u vlast, naučnu medicinu,u doktore.

Prema dr Vladanu Đorđeviću (1872) narodna medicina ima svoj „Zakonik”. Niko ga posebno ne uči, a svi ga znaju i – koriste.

Nastupne groznice, u koje su tada spadala sva bolesna stanja praćena visokom temperaturom i drhtavicom, „sigurno” bi se lečile ako bi oboleli natovario teret na pleća, i što brže se ispeo uz kakav brdanjak. Jula 1916. godine, pripadnike Šumadijske divizije, u delti Vardara, saleću rojevi komaraca. Javlja se malarija, po 300 obolelih u jednom danu. No, uprkos vapajima divizijskog načelnika saniteta, naređuje se marš prema kapijama otadžbine. Telesnim naporom leči se, zar ne, baš groznica?

U seoskim porodičnim zadrugama, izveštava Batut (1880), obolelom radno sposobnom članu, sa početnim, obično blagim simptomima kakve bolesti, bilo je zabranjeno „da se mazi”, da izostaje; morao je da se isprsi, da se ne da bolesti. Narodna priča „Groznica i pauk” osvetljava to shvatanje. Spopadne groznica pudara, ali se ovaj dohvati motike, te kopaj, kopaj, do mrkla mraka. Dodija to groznici, ode ona u grad, navali na jednog gospodina. Ovaj tap, pa u postelju, još zapoveda služavci: trči, zovi doktora. Uh, što se nesrećnik napatio!

Po narodnom shvatanju jedna od najvećih opasnosti po zdravlje je – hladnoća. Ona je uzrok i nazebu. Po gledištima naučne medicine nazeb ili prehlada ne postoje, već kijavica, upala grla, zapaljenje krajnika... Izlaganje hladnoći slabi organizam, ali to čine i mnogi drugi, danas ih nazivamo stresnifaktori; psihička iscrpljenost, dugotrajna hronična bolest ... No, svejedno. Ako mi kaplje iz nosa, ja sam – nazebao.

Španska groznica pre bezmalo jednog veka načinila je čudo i pokor po Evropi, pomorivši više duša nego što je to učinio Veliki rat (1914–1918). Uspela je u tome ne toliko zahvaljujući otrovnosti (virulenciji) svog virusa, koji tada nije ni izolovan, koliko psihofizičkoj iscrpljenosti svojih žrtava. Ljudi su padali kao muve, i – umirali. Mnogi su sahranjivani u masovnim grobnicama, kao u vreme kuge. U Solunu je krajem 1918. godine štampana knjižica o španskoj groznici, koja je deljena srpskim vojnicima. U njoj postoje recepti za masti i rastvore, kojima se natapa vata, pa stavlja u nozdrve. Ne zna se koliko je ta predohrana bila od pomoći. Danas se savetuju – maske preko usta i nosa.

Naš infektolog, akademik prof. dr Kosta Todorović, koji je i špansku groznicu preko glave preturio, a važio je za blagog ispitivača, obarao bi studenta bez mnogo priče ako mu ovaj na pitanje o lečenju gripa ne bi rekao najvažnije – ležanje. Lekova koji „sigurno” leče ne samo grip već i kijavicu – uvek je bilo, i biće ih. Tu su i narodni – slanina i beli luk! (Pa, dođi, gripe, da te vidim!)

Od zabluda koje su još na snazi „zadrugarsko” ponašanje prema bolestima čak je ojačalo. Ne dati se nazebu. (A tu „dijagnozu” sam samom sebi postavio!) Ići na posao, u školu, u pozorište. Ne libiti se stajanja u redu za penziju, ličnu kartu, pasoš. Probijati se kroz prepun autobus... Makar šmrcao, kijao, kašljao, širio zarazu na sve strane.

Po smrti dr Milana Jovanovića Batuta, 1940. godine, niko se nije ozbiljno bavio suzbijanjem tradicionalnih narodnih zabluda. Maločas izloženi prizori iz nedavne prošlosti su. Ponoviće se.

Ministarstvo zdravlja, već izmoreno kampanjom protiv pušenja i takozvanom zaštitom prava pacijenata, sve i da počne da se bavi makar potonjom, opako kasni. Uz to, borba protiv velikih narodnih morija jeste državna stvar. Videli smo i to. Univerzijada je sjajno prošla, ali pod kapom vrhunske zdravstvene ustanove – VMA. Obolelih je bilo, ali se bolest nije proširila. Sa „Egzitom” je druga priča. O (ne)higijenskim uslovima pod kojima se odvijala ova kulturna manifestacija malo se piše. Nema grafičkog prikaza naglog skoka samo tu obolelih, pa da svakom bude jasno da šale nema. A idu – Guča, školska godina, gej parada, štrajkovi...

Kome je suđeno da oboli – oboleće. Kome je došao sudnji dan – nema mu spasa. Vraćamo se na (pra)početak. Mnogima se više ne živi, ionako.

Nevolja je što se izazivač svinjskog gripa može dokazati samo laboratorijskom analizom a ne tipičnom kliničkom slikom, i već je sada jasno da tačan broj obolelih od te morije ne može biti utvrđen. Razmah epidemije pojačaće, a ne oslabiti, narodne zablude. Nazire se i ko će u svemu ovom napuniti svoj džep. A kada sve protutnji, ova ili neka naredna vlast ubediće nas da smo prošli – ne može biti bolje. Kao i uvek.

*profesor univerziteta u penziji