Luburićeva linija života

Ka­da je ru­mun­ski gra­đa­nin Mom­či­lo Lu­bu­rić ne­dav­no, na pro­sla­vi jed­nog od svo­jih mno­go­broj­nih ro­đen­da­na, po­čeo da sa­bi­ra ka­kva je bi­la nje­go­va li­ni­ja ži­vo­ta, do­šao je do vr­lo za­ni­mlji­vih re­zul­ta­ta. Evo ukrat­ko ka­ko je to iz­gle­da­lo.

Uče­stvo­vao je u NOP-u u Sr­bi­ji, u ile­ga­li. U vre­me In­for­mbi­roa, 1948. opre­de­lio se pro­tiv Ti­ta i bio je pri­nu­đen da pre­pli­va Du­nav i da se sklo­ni u Ru­mu­ni­ju. Me­đu­tim, ov­de je bio svr­stan u „sum­nji­ve”, ne­po­u­zda­ne, jer se u emi­gra­ci­ji po­ja­vio i nje­gov naj­sta­ri­ji brat Ra­de, sa že­nom Zo­rom, ta­ko­đe „sum­nji­vom”.

Kao „sum­nji­va li­ca”, ovo je ozna­ka Se­ku­ri­ta­tee, njih dvo­ji­ca i sna­ha na­šli su se u za­tvo­ru u Bu­ku­re­štu. Ra­di­la su se sva­ko­ja­ka „pa­ko­va­nja” i do­sta­vlja­nja. Po­sle to­ga Lu­bu­ri­ći ni­su „ko­ri­šće­ni u po­li­tič­ke svr­he, ali ni­su bi­li pri­mlje­ni ni u re­do­ve Ru­mun­ske ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je”.

U isto vre­me tre­ći brat Sr­ba je na Go­lom oto­ku. Na Mom­či­la Lu­bu­ri­ća se ta­da po­li­tič­ki i ka­drov­ski stal­no po­pre­ko gle­da­lo.

U tim uslo­vi­ma on za­vr­ša­va stu­di­je pra­va. Di­plo­mi­rao je i ostao da ra­di kao asi­stent na fa­kul­te­tu. Za­tim je dok­to­ri­rao i do­gu­rao do ti­tu­le re­dov­nog pro­fe­so­ra.

Po­sle an­ti­ča­u­še­sku­ov­ske re­vo­lu­ci­je de­cem­bra 1989. i pen­zi­o­ni­sa­nja, Mom­či­lo osni­va u Bu­ku­re­štu Pri­vat­ni hri­šćan­ski uni­ver­zi­tet „Di­mi­tri­je Kan­te­mir” i po­sta­je nje­gov pr­vi rek­tor, a ka­sni­je i pred­sed­nik.

Tu do­ži­vlja­va pu­nu afir­ma­ci­ju, jer je nje­gov uni­ver­zi­tet po­stao je­dan od naj­tra­že­ni­jih u ze­mlji. Lu­bu­rić je iza­bran je za pred­sed­ni­ka Udru­že­nja pri­vat­nih uni­ver­zi­te­ta. Po­stao je ve­o­ma ugled­na lič­nost.

Bio je je­dan od čla­no­va de­le­ga­ci­je ko­ju je pred­vo­dio pred­sed­nik Jon Ili­je­sku pri­li­kom po­se­te Be­o­gra­du ja­nu­a­ra 2004.

Oko 25.000 hi­lja­da stu­de­na­ta, ko­li­ko da­nas ima nje­gov uni­ver­zi­tet u Bu­ku­re­štu, sa fi­li­ja­la­ma u Klu­žu, Plo­e­šti­ju, Te­mi­šva­ru i Kon­stan­ci, pre­ko in­ter­nog TV ka­na­la oba­ve­šte­no je da je pred­sed­nik Sr­bi­je Ta­dić mar­ta ove go­di­ne do­bio ti­tu­lu po­ča­snog dok­to­ra ovog uni­ver­zi­te­ta.

Na saj­tu uni­ver­zi­te­ta mo­že se vi­de­ti ne­do­vr­še­na kon­struk­ci­ja tro­sprat­ne zgra­de od vi­še hi­lja­da kva­drat­nih me­ta­ra s kra­ja osam­de­se­tih na­me­nje­ne pi­ja­ci ko­ju Lu­bu­rič ot­ku­plju­je od dr­ža­ve, uzi­ma kre­dit i, „ka­men po ka­men” uz struč­ni nad­zor ar­hi­te­ka­ta, gra­di je­dan od naj­mo­der­ni­jih uni­ver­zi­te­ta u ovom de­lu Evro­pe.

Iz­ba­cio je po­li­ti­ku sa svog uni­ver­zi­te­ta, ali je po­red pro­sto­ra za bo­go­slu­že­nje otvo­rio i ka­fe „Ku­ki bar” po svom omi­lje­nom psu ti­pa Le­si, ko­ga su stu­den­ti pri­hva­ti­li kao me­zim­ca i ma­sko­tu svo­je ško­le. Am­ba­sa­dor Ru­mu­ni­je u Be­o­gra­du Jon Ma­ko­vej s po­no­som is­ti­če da je bio stu­dent „Ku­ki ba­ra”.

Ru­mun­ski gra­đa­nin Mom­či­lo Lu­bu­rič, na po­me­nu­tom ro­đen­da­nu, jet­ko je re­kao: „Ne že­lim ne­ku sla­vu ili da me ne­ko hva­li, to me je pro­šlo, ali mi­slim da bi bi­lo do­bro da u Sr­bi­ji, gde ma­lo po­zna­ju Ru­mu­ni­ju, vi­de ka­ko ov­de funk­ci­o­ni­šu pri­vat­ni uni­ver­zi­te­ti i ka­ko iz­gle­da je­dan ko­ji sma­tra­ju naj­bo­ljim, ko­ji je sa jed­nim Sr­bi­nom na če­lu. Ina­če, u Sr­bi­ji ima ma­lo njih od mo­jih ko­ji mo­gu da se ra­du­ju to­me…”

no­vi­nar