Neponovljiva vizionarska moć

Jed­no od naj­zvuč­ni­jih ime­na ovo­go­di­šnjeg In­ter­na­ci­o­nal­nog džez fe­sti­va­la „Ni­švil” sva­ka­ko je i sa­stav „Min­gus daj­na­sti”.

Ovaj spe­ci­fič­ni pro­je­kat uz „Min­gus big bend” i „Min­gus or­ke­stra” već du­gi niz go­di­na pred­sta­vlja svo­je­vr­sno mu­zič­ko na­sle­đe jed­nog od naj­ve­ćih džez auto­ra svih vre­me­na – Čar­lsa Min­gu­sa.

Kroz „Min­gus daj­na­sti” pro­šli su ne­ki od naj­per­spek­tiv­ni­jih mu­zi­ča­ra sred­nje i no­vi­je ge­ne­ra­ci­je. Ak­tu­el­na po­sta­va u sa­sta­vu Ku­um­ba Frenk Lej­si (trom­bon), Vejn Esko­fe­ri (te­nor sak­so­fon), Mark Gros (alt sak­so­fon), Aleks Si­pja­gin (tru­ba), Bo­ris Ko­zlov (bas), En­to­ni Von­si (kla­vir) i Do­nald Edvards (bub­nje­vi) pred­sta­vi­la se si­noć pu­bli­ci u Ni­šu, a be­o­grad­ska pu­bli­ka ima­će pri­li­ke da ih ču­je su­tra u „Sa­va cen­tru” u okvi­ru kon­cer­ta „Ni­švil u Be­o­gra­du”.

Sa čla­no­vi­ma ovog sa­sta­va po­raz­go­va­ra­li smo na Aero­dro­mu „Ni­ko­la Te­sla”.

Upr­kos du­go­traj­nom le­tu ko­ji je bio iza njih, umo­ru, broj­nim oba­ve­za­ma i krat­kim vre­men­skim ro­ko­vi­ma, Frenk Lej­si i eki­pa po­ka­za­li su da su pro­fe­si­o­nal­ci i van bi­ne.

Na op­štu vre­vu i put­nič­ku žur­bu za­bo­ra­vi­li smo bar na po­la sa­ta za­hva­lju­ju­ći ne­for­mal­noj at­mos­fe­ri uz raz­go­vor ko­jim je do­mi­ni­ra­la ne­pre­su­šna te­ma: mu­zi­ka, lik i de­lo ma­e­stral­nog Čar­lsa Min­gu­sa.

Čla­no­vi sa­sta­va „Min­gus daj­na­sti” ka­žu da im je čast što su deo ova­ko ugled­nog pro­jek­ta i da su sve­sni da lju­di na nji­ho­vim na­stu­pi­ma sa pra­vom oče­ku­ju pu­no, jer lju­bi­te­lji Čar­lsa Min­gu­sa va­že za is­tan­ča­ne mu­zič­ke sla­do­ku­sce. Do­da­ju i da ne po­sto­ji po­se­ban kri­te­ri­jum po ko­jem ne­ki vr­stan mu­zi­čar mo­že po­sta­ti član „Min­gus daj­na­sti­ja”.

– Za­i­sta, ne po­sto­ji ni­ka­kav od­re­đe­ni kri­te­ri­jum. Ako ga i ima, on­da je to do­bro po­zna­va­nje ži­vo­ta i de­la Čar­lsa Min­gu­sa i spo­sob­nost da se nje­go­va mu­zi­ka iz­ne­se na pra­vi na­čin.

Ka­ko uklo­pi­ti se­dam raz­li­či­tih in­di­vi­dua u jed­nu kom­pakt­nu ce­li­nu?

– Sva­ko od nas ima ne­što po­seb­no, na­čin na ko­ji do­ži­vlja­va­mo i iz­vo­di­mo mu­zi­ku. Dok je Min­gus bio živ, i on je na sli­čan na­čin bi­rao mu­zi­ča­re sa ko­ji­ma je sa­ra­đi­vao. Ta ša­ro­li­kost tem­pe­ra­men­ta, uku­sa i sta­va, ako je ukom­po­no­va­na na pra­vi na­čin, mo­že da bu­de ne­što naj­bo­lje, ne­što što sva­ki sa­stav mo­že da po­že­li.

A ko­li­ko vam po­ma­že i aspe­kat in­ter­na­ci­o­nal­ne ša­ro­li­ko­sti ben­da (pe­to­ri­ca Ame­ri­ka­na­ca i dvo­ji­ca Ru­sa)?

– To je je­dan od na­ših adu­ta, na­rav­no, mu­zi­ka i na­še svi­rač­ko ume­će je naj­ja­či adut ko­ji ima­mo. In­ter­na­ci­o­nal­nost je ne­što što je uvek bi­lo ko­ri­sno u mu­zi­ci, i u umet­no­sti uop­šte. Svest o in­ter­na­ci­o­nal­nom je ne­što što je do­pri­ne­lo vi­zi­o­nar­stvu Čar­lsa Min­gu­sa. Od umet­ni­ka ta­ko ve­li­kog ka­li­bra i ni­je se mo­glo ni­šta dru­go oče­ki­va­ti. Imaj­te u vi­du da je Čar­lsov an­ti­ra­si­stič­ki stav iz­gra­đen ne sa­mo za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom in­ter­na­ci­o­nal­nom po­re­klu, već i za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom kosmpo­lit­skom du­hu. On ni­je bio sa­mo je­dan u ni­zu ak­ti­vi­sta za pra­va lju­di obo­je­ne ko­že, već mno­go, mno­go vi­še od to­ga.

Sma­tra­te li (iz­me­đu osta­log i na svom pri­me­ru) da je i džez do­ži­veo „po­sle­di­ce” glo­ba­li­za­ci­je, na­da­mo se u po­zi­tiv­nom smi­slu te re­či?

– Kao i u sve­mu, glo­ba­li­za­ci­ja ima svo­jih do­brih i lo­ših stra­na. Do­bra je ta što se na ovaj i dru­ge mu­zič­ke žan­ro­ve gle­da iz mno­go vi­še uglo­va. Pre pe­de­set, še­zde­set go­di­na džez je bio vi­še te­ri­to­ri­jal­no ome­đen, a da­nas Ru­si svi­ra­ju u Ame­ri­ci, Šve­đa­ni u Fran­cu­skoj... Sa dru­ge stra­ne, glo­ba­li­za­ci­ja bri­še ja­sne gra­ni­ce i stan­dar­de ko­ji su po­sta­vlja­ni go­di­na­ma, de­ce­ni­ja­ma, i da­nas se mno­go to­ga mo­že na­zva­ti dže­zom.

O Min­gu­su se mno­go to­ga zna, ali o nje­mu ipak naj­vi­še go­vo­ri nje­go­va mu­zi­ka. Ka­ko ga vi, ko­ji pro­sle­đu­je­te nje­go­vo za­ve­šta­nje, do­ži­vlja­va­te sa dis­tan­ce od tri­de­set go­di­na?

(/slika2)– Po­re­đe­nja su ne­za­hval­na, ali Min­gus je sva­ka­ko je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih i naj­ve­ćih umet­ni­ka u džez mu­zi­ci svih vre­me­na, ako ne i naj­ve­ći.

Sti­če se uti­sak da se ra­ni­je kon­kret­ni­je mo­glo raz­lu­či­ti „ko je ko” u sve­tu dže­za. Po­sto­je li da­nas ime­na ko­ja bi po va­ma, uslov­no re­če­no, mo­gla bi­ti no­vi Čarls Min­gus?

– Ima pu­no mla­dih, sjaj­nih lju­di, vr­snih mu­zi­ča­ra. Ka­ko vre­me bu­de od­mi­ca­lo do­la­zi­će no­ve ge­ne­ra­ci­je, ve­li­ki umet­ni­ci ko­ji će osta­vi­ti trag. Ipak, Čarls je bio je­din­stven. Baš kao što je to, na pri­mer, bio Majls Dej­vis ili Džon Kol­trejn. Ipak, sma­tra­mo da se ni­kad ne­će po­ja­vi­ti no­vi Min­gus, no­vi Dej­vis, no­vi Kol­trejn. Oni i lju­di po­put njih su je­din­stve­ni i ta­kvi će i osta­ti za­u­vek. Nji­ho­va je­din­stve­nost bi­la je po­zna­ta i to­kom nji­ho­vog ži­vo­ta, a još vi­še po­sle nji­ho­ve smr­ti.

Zar je po­treb­no da ne­ko umre da bi ši­ra jav­nost shva­ti­la nje­go­vu ve­li­či­nu?

– Od­lič­na kon­sta­ta­ci­ja, na­ža­lost, iz­gle­da da je ta­ko. To svi pri­me­ću­je­mo. Ta­ko je bi­lo to­kom isto­ri­je, to­kom ce­log pro­šlog ve­ka, ta­ko je i da­nas. Iako su ga vo­le­li i za ži­vo­ta, Čar­lso­va ge­ni­jal­nost je u naj­ve­ćoj me­ri „is­pli­va­la”, na­ža­lost, tek po­sle nje­go­ve smr­ti. Evo, po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­de­lja isto se do­ga­đa i sa Maj­klom Džek­so­nom. Za­to se če­šće tre­ba pri­se­ti­ti iz­re­ke „Why do we only gi­ve cre­dit to the per­son whi­le he is dead? Why don`t we gi­ve a cre­dit to the li­ving in­stead? ” (Za­što po­štu­je­mo sa­mo mr­tve? Za­što, za pro­me­nu, ne po­štu­je­mo ma­lo i ži­ve?)

Pu­bli­ka se raz­li­ku­je od ze­mlje do ze­mlje, re­gi­o­na do re­gi­o­na. Ka­ko se sa njom „pro­na­la­zi­te” u raz­li­či­tim mo­men­ti­ma?

– Jed­no je si­gur­no: mu­zi­ku vo­le svi. To ni­je sa­mo pi­ta­nje žan­ra. Mu­zi­ku vo­li go­to­vo sva­ki čo­vek, bez ob­zi­ra na to da li je mu­zič­ki obra­zo­van ili ne. Mu­zi­ku vo­le ži­vo­ti­nje, in­sek­ti, čak i bilj­ke. Ta­ko da je od­go­vor ve­o­ma jed­no­sta­van. Na na­šim na­stu­pi­ma jed­no­stav­no iza­đe­mo i svi­ra­mo naj­bo­lje što ume­mo, a do­bra po­vrat­na re­ak­ci­ja ret­ko mo­že da iz­o­sta­ne.

Pret­po­sta­vljam da slič­nu re­ak­ci­ju oče­ku­je­te i od kon­ce­ra­ta u Sr­bi­ji?

– O, da. Svi­ra­li smo ne­bro­je­no pu­no kon­ce­ra­ta i bez la­žne skrom­no­sti mo­že­mo da ka­že­mo da je džez pu­bli­ka u ovom de­lu Evro­pe jed­na od naj­za­hval­ni­jih i naj­o­bra­zo­va­ni­jih. Za­to su nam ovi na­stu­pi u Sr­bi­ji do­da­tan mo­tiv. Že­li­mo da deo Čar­lso­vog du­ha i ma­gi­ju nje­go­ve mu­zi­ke po­de­li­mo sa lju­di­ma sa ovih pro­sto­ra.

Adri­jan Čo­la­ko­vić