Taj magični broj 6

6. mart 1994. Na studentskom trgu u Beogradu, autobus, spreman za polazak prema Mađarskoj. Iz Budimpešte imam direktan let za Rim. Roditeljima sam rekla da idem da vidim Sikstinsku kapelu, vraćam se za 5 dana…Iznenadni put, iznenadna odluka posle dugog čekanja da odem za Englesku gde sam želela da radim kao baby sitter. Bila sam se obratila državnoj agenciji u Bulevaru revolucije...

Posle godine dana prikupljanja dokumenata, lekarskih pregleda i psihološke analize, napokon su mi našli porodicu...imaju dvoje dece, žive negde na moru i sledeće nedelje treba da putujem...Napokon, obradovah se…Napokon mi je uspelo…Idem odavde...

Ubrzo je mojoj sreći bio kraj…Zove me Jelena iz agencije i obavesti me da od puta nema ništa. Poslednja grupa devojaka koja je otputovala prošle nedelje, zatražila je politički azil (od13, njih 6), tako da je agencija iz Engleske zatvorila kontakt sa Srbijom. Pa de baš meni da se desi? Bio je ponedeljak…Moja majka srećna, kaže:”šta ćeš tamo, ko zna da li se tu radi o čuvanju dece ili te posle negde bace da ne možeš ni kući da se vratiš?“ Mama je uvek bila teški pesimista i uvek je gledala svu negativnu stranu priča. Nije mi bilo lako…

Možda je moja sudbina upravo da ostanem tu gde sam…Da budem deo ovog naroda osuđenog ni zbog čega, a sa druge strane” krivca“ za sve ono što se u Jugoslaviji desilo. Stan nam je bio pun izbeglica iz Bosne, rođaka, ne-rođaka, spavalo se na podu, po dvoje u krevetu…trebalo je to sve nahraniti...Za doručak smo uzimali šest hlebova, ceo parizer i „tirolsku“. Nigde pomoći ni od nikoga, sva ta jada pobegla ispod noža sa onim što je imala na sebi, bez para ili garderobe…I naš mali stan je postao sedište za pomoć….kao da smo mi jedini u Beogradu…Ostali su se pravdali da nemaju mogućnosti, da jedva preživljavaju…A mi? Mama je govorila: treba pomoći ljudima, snaćićemo se nekako…

A onda je ustajala u dva ujutro da stane u red za mleko, kupovala vezu zeleni na kvantašu i odlazila na palilulsku pijacu da je proda za više, da bi imali za ručak…Niko nas nije pitao ni kako nam je, ni da li možemo? Izbeglice su plakale nad svojom sudbinom, depresivni, bez volje da nešto pokrenu, izmene...sedeli su po ceo dan, kao da su gosti, čak ni sudove nisu prali (bar neka mala pomoć). Smučilo mi se…..Kada bih izašla iz stana, sretala bih isto tako depresivne ljude na ulici…sve je postalo tako nervozno, tako…..

Sreda: čitam oglas u „Politici“, 5 dana u Rimu, povoljna cena…Znam da sam uspela da uštedim 800 maraka, posle razgovora sa ocem koji mi je rekao: “Sine (uvek me tako zove), prestani da gledaš druge, misli na sebe, nemoj bacati pare na sitnice“…te sitnice su bile mali pokloni, za brata, za snaju…neizmerno mi se dopadalo da ih iznenadim, i da im poklonim taj osmeh na licu, kada ugledaju poklon…

Ljudi su prestali da se smeju jer nije bilo ničega što bi ti taj osmeh izazvalo….Sve tuga, zabrinutost….I tako sa tih 800 maraka u agenciju…Poslednje mesto (imala sam sreću). Plativši put i hotel, ostalo mi je 160 maraka (da mi se nađe, kad stignem tamo).

Imam mesto do prozora u autobusu, smeštam se, pored mene je jedan mladić (sva sreća neće mi biti dosadno). Predstavlja se:“Ja sam Dragan, i ti ideš za Rim?“ Odgovaram bez volje, jer autobus pali motor, ulaze poslednji putnici, opraštaju se…Gledam brata, vidim da guta knedlu…oči mu se pune tugom…gleda, a ista ta knedla zaglavljena u mom grlu, pecka, boli….I on i ja znamo da se neću vratiti…

Stigosmo u Rim, mali hotel blizu železničke stanice… Za dobrodošlicu su me obavestili da moram da platim hotel, jer uplata nije stigla. Prvo sam odbijala jer sam sve platila, međutim nije bilo drugog izlaza nego da ga ponovo platim, a onda će mi novac biti vraćen, čim stigne uplata iz agencije. Igrom slučaja bila je to baš svota od 160 maraka...Tako da sam ostala „bez dinara“. Dragan se ponudio da mi pomogne, odveo me da pojedemo sendvič, gde su nas pošteno “odrali”, jer nismo bili obavešteni da ako sedneš za sto plaćaš više….kako sam komunicirala na engleskom (italijanski nisam uopšte govorila, osim reči “ciao”) Dragan me zamolio da mu pomognem oko kuovine cipela na veliko, jer se on bavi tim poslom, a kako ne govori engleski, našao se u velikoj muci…Prihvatila sam, jer šta bih drugo radila…Ne mogi nigde da idem, jer sam bez novca….Tako je prošao prvi dan…

Sutradan, na moju sreću je stigao novac, pa su mi vratili ono što su mi predhodnog dana uzeli…Odmah sam pogledala agencije za baby sitting u telefonskom imeniku, pokupovala karte za autobus, pa u obilazak svih mogućih agencija u Rimu…Tako su prošla dva dana….Posmatrala sam ljude po ulicama, nasmejane, vedre i bilo mi je dovoljno da optimizam prostruji kroz moje telo….U Rimu nisam poznavala nikoga, niti sam imala neki broj telefona, niti išta što bi mi pomoglo….Jednom prilikom majka me upitala zašto želim da odem? Hoću mama da vidim koliko sam snažna da preživim, kako bih se snašla u životu bez ičije pomoći….Poslednji dan u Rimu….Sutradan ujutro moj autobus kreće na aerodrom….A ja i dalje očajnički tražim mogućnost da ostanem….

Od prelepog Rima nisam ništa videla…Ni Sikstinsku kapelu, ni Pietu od Mikelanđela….Ni prelepe crkve ispunjene skulpturama koje sam oduvek volela…..Od silnog stresa, dobila sam temperaturu…Ležim u hotelskoj sobi, san mi dolazi na oči….Polako se opuštam, predajem se snu i govorim sama sebi: sada ću da zaspim, probudiće me telefon... Zvaće me iz jedne agencije od silnih koje sam posetila i reći će mi da su mi našli posao… Tonem lagano, iako me groznica trese…Budi me telefon, zvoni dugo, mislim da sanjam…Agencija me obaveštava da su mi našli posao!

Jedan advokat traži baby sitter-ku koja govori samo engleski, za dva dečaka od 10 i 11 godina…Moram hitno do njegove kancelarije, zatvara za pola sata…Uzimam taksi sa poslednjih 20 maraka koje sam promenila…zaustavljamo se prvo kod apoteke, groznica me i dalje trese i imam visoku temperaturu….gutam dva aspirina odmah (nikad mi jedan nije pomogao). Stižem do advokatske kancelarije. Pričamo na engleskom. Jako sam joj simpatična i odluka je doneta: sutra u vreme ručka treba da dođem do njenog stana, dobila sam posao…..Vraćam se u hotel srećna…Ne znam samo zašto sam se ujutro probudila u 5, kada je autobus sa ostalim putnicima polako odlazio ispred hotela…Možda da pogledom ispratim povratak koji nisam želela…

A kako se priča nastavlja? To ću ostaviti za neku novu priču, ako vam se ova dopala. Bilo je tu mnogo lepih i loših iskustva, ali ona lepa uvek nekako stave u senku ona loša, koja brzo zaboravim. Prošlo je mnogo godina od tih pet dana, znam samo da taj magični broj 6 uvek završi na stranicama mog pasoša.