Potraga za savremenom Lolitom

Danas najbolju književnost verovatno pišu pisci iz bivših kolonija u dobrovoljnom egzilu na Zapad. Moj roman govori o različitim vrstama izgnanstava – kaže Maja Herman-Sekulić, srpska književnica koja danas živi u Njujorku. Njena deveta knjiga, roman „Slike kojih nema” (Prosveta, 2009), svojevrsno je, slojevito i višestruko putovanje kroz savremenu književnost, kroz egzilantski život glavne junakinje Lole Dunavske i, najzad, putovanje kroz atlas upamćenih slika kojih više nema, kroz Beograd, London i Njujork, u kojima se odigrava i reinkarnira sudbina savremene Lolite. U ovom romanu kao fiktivni likovi pojavljuju se Nabokov i Kjubrik, a priča sadrži i niz implicitnih poetičkih iskaza o (ne)mogućnosti savremenog romana. Naša sagovornica doktorirala je i predavala na univerzitetu Prinston u Nju Džerziju, za svoj rad dobila je niz prestižnih stipendija.

Zašto je Vaša knjiga omaž Nabokovljevoj „Loliti”?

Punnaslovknjige glasi „Slikekojihnema, iliupotrazizaLolitom”. Tapotragaimavišeznačenjaiobjedinjujeraznorodnenitipripovedanja. TojepotragazaarhetipomLolite, kaomodernogmita, uknjiževnostiidrugimumetničkimmedijima. To je potraga za pretečama Lolite u samom opusu Vladimira Nabokova, kao i potraga glavne junakinje, Lole Dunavske, za svojom prošlošću, za samom sobom. Moja poetika je ovde možda najbliža Tomu Stopardu koji u svojim dramama često sudara i suprotstavlja dve različite, nespojive ideje, dva oprečna plana: snimanje filma „Lolita”, koje se prepliće sa traganjem za Lolitom, dok se u pozadini te potrage dešava tragedija 11. septembra i lična tragedija.

U kojoj meri je Vaša nova knjiga „Slike kojih nema” nastala u dijalogu sa savremenom književnošću?

Moj roman „Slike kojih nema” postavlja pitanja upravo o tome da li je roman još uvek moguć u vremenu Interneta i mobilnih telefona i da li bi Ana Karenjina izvršila samoubistvo da je u tom času mogla da pozove Vronskog na njegov mobilni, da još jednom porazgovaraju o svemu? Moja poetika, kako je iskazana u ovoj knjizi, nalik je na ono Beketovo „ne mogu da idem dalje – idem dalje.” Ona se bori sa teškoćom, gotovo nemogućnošću, pisanja u sadašnjem vremenu. Ostaje nam da pišemo samo u prošlom, ili budućem vremenu. Zbog svega toga je danas moguće pisati samo pastiše, fantastiku ili istorijsku fikciju, zaključuje junakinja mog romana. Za svakog književnog stvaraoca, a posebno savremenog pisca postmodernog senzibiliteta koji piše umetničku prozu, neophodno je da ima dijalog sa književnom tradicijom, inače je on samo naš savremenik po datumu rođenja, ali ne i po duhu.

Težili ste da stvorite junakinju koja je potpuno suprotna modelu „srpske žene odrasle u patrijarhalnom društvu”?

Kakavjeto „modelsrpskeženeodrasleupatrijarhalnomdruštvu”? Daligovoriteonovokomponovanommodelupseudopatrijarhalnogdruštvaspornićimaipevaljkama, kojijepolakonastajaodevedesetihgodinaisrozaosvemoralnenormegrađanskogdruštva, kojejeionakobilotankoijedvaopstajavalo, iligovoriteonekomidealnommodeluizdevetnaestogveka? Mojajunakinjasigurnonijeuplašena, poluobrazovanaprovincijalka, kakvečestosrećemounašojfilmskojiknjiževnojprodukciji, većsvetskadama, nekasrpskagospođaDelovej, moždanekanovaMilenaBarili, kojajeistvaralaciintelektualac, aliisuprugaimajka. Mojajunakinja, LolaDunavska, kompleksnijeliksavremenežene, kojepoznajemiprepoznajem. MojajunakinjapripadaurbanomBeogradu, onajenjegovglasivapaj, inijeusuprotnostisnjim, većsonimelementomkojijeBeograduobešenovitkivratkaobalast.

Za Vas kažu da ste najlepša Srpkinja u Njujorku, da ste svojevremeno „osvojili” Rene Veleka, Marka Strenda, Grinzberga, Harolda Bluma...

Iskustvo me je naučilo da što je neko veća ličnost to je jednostavniji i pristupačniji u životu i druženju. Imena koja pominjete samo su neka od onih čiji sam bila sagovornik, sa kojima sam se družila, ili sarađivala. Mnoge sam razgovore sabrala u knjigu „Skice za portrete”. Ne treba da govorimo u prošlom vremenu, jer bih tom spisku mogla da dodam i mnoga naša i strana imena značajnih stvaralaca, od pesnika laureata, ili dobitnika Nobelove nagrade za književnost, do dobitnika iste nagrade za fiziku, sa kojima se i dalje viđam, družim, naravno, pod uslovom da vas prihvati kao sagovornika. Nikada nisam imala strah od autoriteta. Možda je to zato što sam od malih nogu, od moga oca, koji je bio jedan od osnivača „Nolita”, pa i očuha, koji je bio univerzitetski profesor i rektor, bila okružena prilično pametnim ljudima, često i živim legendama, sa kojima su se moji roditelji družili.

Da li Vam je nekada bilo teško što ste žena u svetu književnosti, što ste daleko od Beograda?

Nikada mi nije bilo posebno teško zato što sam žena, ili što sam žena u svetu književnosti. Kreativnost ne mari za pol. Književnost je jedina umetnost od antike, od vremena Sapfo, ili Jefimije, koja je bila dostupna ženama. U književnosti su žene, bilo da su pisale pod svojim imenom, bilo pod muškim pseudonimom kao, recimo, Džordž Eliot, ravnopravno držale svoje mesto u samom vrhu. Ne govorim o ženskom pismu, o „chick-lit”, nego o ženama koje su pisale i pišu umetničku književnost, koja nije prevashodno određena polom autora. Muški pisci su uvek umeli da pišu o ženama, a ženski o muškarcima. U mom prethodnom romanu glavni junak je muškarac, u novom je žena. Gete je čak predvideo da će najbolja poezija nastati kada žene u većem broju počnu da pišu pesme. Kod nas, pa i svetu, već godinama prevlađuju žene pisci, mada se to po našim književnim nagradama nikako ne bi moglo zaključiti. Muškarci još uvek imaju prednost. Nepotizam, kriterijumi po sistemu „trange-frange”, zatvorene, klanovske veze, sada su, nažalost, jače kod nas nego ikada. Nedavno da sam prisustvovala dodeli nekih naših važnih nagrada gde je čak i članu žirija dodeljena nagrada, a gotovo sve druge nagrade dobili su ljudi iz istog, uskog kruga koji je ne samo u žiriju nego drži ključne položaje u kulturi i politici. To su uglavnom „likovi” bez završene škole i značajnijeg talenta, ali gladni vlasti. Da odgovorim, na kraju, kratko, na drugi deo Vašeg pitanja – ja nikada nisam daleko od Beograda!