Glas pun novca

Reciklirana proza
Tajnoviti milioner u ružičastom odelu, čovek skromnog porekla i sumnjivih poslovnih veza, troši svoje bogatstvo u perverznom hedonizmu, a sve zbog prve ljubavi – zbog jedne divne plave žene, eterične i histerične Dejzi koja će ga odvesti u smrt čim je ponovo osvoji. Džej Getsbi, tajkun sa bogatstvom stečenim na švercu alkohola, zbog takve ljubavi ostaje upisan u književnoj istoriji kao romantični lovac na američki san bez kog se ne može zamisliti veliki američki roman.

Objavljen sedam godina po završetku Prvog svetskog rata, roman Veliki Getsbi Frensisa Skota Ficdžeralda postao je popularan tek nakon Drugog i tek nakon piščeve smrti. Možda je to prva hronika potrošačkog društva i prva knjiga o velikoj pobedi tehnologije – o neobuzdanoj boemiji i divljem „partijanju” pod jarkim električnim osvetljenjem. Veliki Getsbi svakako jeste prvi američki roman o klasi privilegovanih i bezbrižnih. Samo u njemu krhka i otrovno bogata Dejzi može da padne u stanje između ekstaze i katarze pred prizorom – zamislite samo – nepreglednog niza Getsbijevih pedantno složenih firmiranih košulja! Priča o ljubavi iskovana je u metalnim apoenima jasno naznačenih vrednosti. Čuvena je, uostalom,Getsbijeva hotimično kičasta rečenica iz koje izbija ljubavni zanos finansijskim gabaritom anđeoske Dejzi: „Glas joj je bio pun novca.”

Novac zveči, pa i tutnji kroz japijevsku distorziju Getsbijeve priče napisane sedam decenija docnije. Američki Psiho Breta Istona Elisa predstavlja biznismena sa Menhetna kao mogućeg ubicu i sadistu. Ne zna se gde prestaje poza a gde počinje neuroza, gde se začinje sadistička fantazija protagonistea gde nestaju tragovi navodno počinjenih zverstava. Ovaj roman s elementima satire i trilera može biti bastard Velikog Getsbija zato što delom i jeste hronika boemije – ali japiboemije, perverznei anestetizirane. Patrik Bejtmen je silovatelj, kanibal i nekrofil koji svoje zločine iz čiste obesti i razonode priznaje u ćaskanju sa kolegama: no fah-idioti iz sveta biznisa i menadžmenta svako „ubiti” čuju kao „kupiti”!

San o bogatstvu brzo zna da postane noćna mora skromnog autsajdera. Kako sluga postaje moćnik nakon što je smaknuo gospodara ispričaće nam u povesti o preduzetništvu prošlogodišnji laureat Bukerove nagrade, indijski pisac Aravind Adiga. Beli tigar je roman o Balramu Halvaiju, „polupečenom” provincijalcu oskudnog obrazovanja i infantilno ograničene svesti. O tome kako je ubio svog poslodavca i od novca namenjenog za mito novoj vlasti započeo biznis, te postao vlasnik kristalnog lustera i srebrnog laptopa, Balram piše nikom drugom do – kineskom premijeru! „Čini se, gospodine”, obraća mu se u šeherezadinski dugom mejlu, „da ste vi Kinezi u svemu daleko ispred nas, osim što nemate preduzetnike. A naša nacija, iako nema puteve, pijaću vodu, električnu energiju, kanalizacioni sistem, javni prevoz, osećaj za higijenu, disciplinu, učtivost ili tačnost, ima hiljade i hiljade preduzetnika.”

Balram nudi Venu Đijabau da mu „besplatno” ispriča „istinu o Bangaloru” zato što veruje da je budućnost u rukama „ljudi žute i smeđe kože”. Po Balramovom slobodnom uverenju, čovek bele kože izgubio je moć da odlučuje o daljoj sudbini sveta zato što se istrošio „od sodomije, upotrebe mobilnih telefona i zloupotrebe droga”! Na kraju ispovesti, junak ponavlja iskaz o opsesijama koje slabe moć belog čoveka da bi potvrdio da je i sam postao slab: očaran kristalnim lusterom i u strahu od sodomije i smrti, on očajnički odbija ne samo da se pokaje zbog zločina već da se odrekne mita o preduzetništvu. Ubistvo je bilo jedina mogućnost akumulacije kapitala: neugodna istina mora skliznuti u zaborav i ćutanje, zajedno sa neprijatnim pitanjem o „prvom milionu”.

Povest o preduzetništvu izranja i iz tekuće srpske proze, koja je tranziciju već polako i nevoljko prihvatila kao topos. U priči Milete Prodanovića „Agnec” osluškujemo monolog samozadovoljnog lokalnog političara, člana srpskog parlamenta i biznismena koji se godinama bavi neobično lukrativnim poslom – organizovanim prosjačenjem. Prodanovićev preduzetnik otvoreno i bestidno pripoveda kako je razvijao biznis u ratnim devedesetim, pa s jednakim uspehom radio i nakon „pada režima”, kad se politički aktivirao jer „svaka stranka voli biznismene, donatore”: „nikome nije smetalo što sam se učlanio tri dana posle prevrata”. Ovaj kralj eksploatacije više puta insistira na činjenici da je religiozan: „Nikada nisam radio sa bogaljima. To je princip, ja sam, rekao sam to, čovekvernik.” Osioni primitivac, nesputan u demonstriranju predrasuda i licemerja, bespomoćan je samo pred Božjim čudom – preobraženjem svojih „zaposlenika” u jaganjce. Biblijski motiv žrtvenog jagnjeta ovde je oblanda parabole o iščezavanju moralnog instinkta u savremenom svetu. Kao i Adigin Balram, Prodanovićev neimenovani biznismen zalutao je u biznis, pa onda i u politiku stazama prestupa, ali i uz svesrdnu pomoć policijskih službi, o kojima govori dvosmisleno i kao uzgred. U oba slučaja, ključni faktor uspeha je pravovremena korupcija.

Oprost za svaki mučki stečen dinar Prodanovićev kralj prosjaka traži u zadužbinarstvu: podigao je dve crkve, jednu u postojbini predaka, drugu u mestu gde mu se porodicadoselila. Da se utisne u večnost, da preinači istoriju, da utiče na tokove robe, novca ali i ideja – to su bolesne opsesije književnog biznismena. Sumnjivo stečennovac mora se iz ženskog glasa i muškog džepa preliti u istoriju sveta.