Ja sam ekran

Šta ostaje čoveku u pustinji koju nazivaju svetom?
(Aleksandar Petrović)

Na samom početku svog rada, reditelj Aleksandar Petrović praktično je izrazio Godarovu teoremu o međuzavisnosti dokumentarnog i fiktivnog u filmskom obliku rekavši da su njegovi dokumentarni filmovi rađeni po principima igranog filma, dok igrani film Dvoje ima dokumentarnu fakturu. Film je za njega bio „umetnost konteksta”.

„Ja ne pravim film o glumcu, pa čak ni o ličnosti koju tumači, već o ideji ili nekoj emociji“, rekao je jednom. Po„neki put će tu neka fotografija ili drvored bolje poslužiti nego 5.000 glumačkih replika. Zašto bi psihologiju neke ličnosti najbolje izražavali lice ili reči? Mi precenjujemo izražajnost ljudskog lica. Na kraju krajeva, nos je samo komad mesa, a usta najobičnija rupa.“ Autor Se„oba“ osećao je averziju prema dijalogu. „Kad snimam dijalošku scenu i glumci govore tekst, imam utisak da ništa ne radim, da kradem Bogu dane.“

Rediteljima, međutim, pokret je najvažniji. Sledimo Bertolučijevo uverenje da je svaki pokret metafora. Petrović je pak, insistirao na licu prostora, tajanstvenom, čarobnom i ironičnom, kao licu mora. Govorio je da se u tom prostoru krije komad ljudske duše i ljudskog srca. „Treba ga kamerom osvojiti, treba se ponovo roditi u njemu, bez roditelja _ sam.“

O smrti, s ljubavlju

Izvesne indoktrinirane gledaoce njegovi filmovi su plašili. Pokušavali su, na razne načine, da ih zaustave. Naslov Biće skoro propast sveta, zloslutno su parafrazirali: biće skoro propast filma.

On je, pak, mislio da umetnička dela nisu paklene mašine, niti burad otrova:

„Ja nemam predrasuda. Samo pokazujem stvari kakve jesu. Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta je u mom radu, najizrazitiji primer sudara dobra i zla, interferencija pozitivnog i negativnog postojala je i ranije u mojim filmovima. Ako film ima neku dužnost, ona se sastoji u tome da bude savest svoga vremena. Ja sastavljam zapisnik. Ne sudim. Bio bih pravnik da sam hteo da sudim. Pošto volim ljude (u suprotnom se ne bih mogao baviti poezijom), sasvim je prirodno što me socijalna nejednakost i ekonomska beda duboko dotiču i inspirišu, ali ja im ne prilazim kao političar, već kao umetnik. Umetnička istina je važnija i dublja od političke, a u svakom slučaju trajnija... Umetnost je, doduše, samo jedna od čestica koje formiraju ljudsku svest.“

U svojim filmovima govorio je, rekao bih, i o smrti s ljubavlju. Već njegov prvi film Dvoje insistirao je na jedinstvu ljubavi i smrti, a film Tri se završava njihovim suprotstavljanjem, s nerešenim ishodom. Ambivalentnost tog odnosa između ljubavi i smrti u Skupljačima perja postaje deo dokumentarne istine života, verovao je Aleksandar Petrović, siguran da su njegovi filmovi „neprekinuti dijalog o ljubavi i smrti i da su ta dva pola ljudske sudbine u njima u korelaciji“.

Sećam se kako smo na jahti u kanskom moru (snimanje Seoba najzad je postalo izvesno!), u samo svitanje, s čašama šampanjca u ruci, slušali Petrovićev traktat o slobodi, još jednoj njegovoj velikoj temi:

„Postoji u životu jedna fundamentalna kontradikcija: smisao čovečanstva nalazi se u slobodi; međutim, čovek ne može biti slobodan. Moji Skupljači perja su zato skupljači imaginarnih sloboda u jednom neslobodnom svetu koji ne vredi ni optuživati, ni braniti. Napravio sam film o ljudskoj slobodi. Pokušao sam pokazati veze između slobode i poezije”.

Režirajući u mašti Seobe, još pre 40 godina Petrović je istraživao „tok svesti kamere”. Stoga njegovi filmovi – kao što će to, nadajmo se, pokazati i retrospektiva Petrovićevih filmova na festivalu autorskog filma „Pogled u svet”, najesen u Beogradu – poseduju kinestetičku zavodljivost koju je reditelj otkrivao u velikim knjigama Dostojevskog, Bulgakova, Bela, Crnjanskog.

Aleksandar Petrović bio je pravi začetnik našeg novog filma (uočljiva je srodnost sa pojmom autorski film), približio ga je gledalištu, izveo u svet. Verovao je daautorska kinematografija pretpostavlja angažovan odnos prema svom delu u svim fazama priprema, realizacije i eksploatacije filma, hteo je da stvara filmove koji će u estetskom smislu biti jedinstveni, od zamisli, do tonske kopije.

„Ma kako to brutalno izgledalo, za prosperitet umetnosti, za istinski napredak filmskog stvaralaštva, najbolji je najnemilosrdniji sistem – onaj koji podrazumeva za sve iste šanse, ali i zahteva istu meru odgovornosti.“ Prema oceni pariskog „Monda”, Aleksandar Petrović oličavao je uspon kinematografije u svojoj zemlji i inostranstvu i bio među najzaslužnijim za obnovu evropskog filmskog stvaralaštva. Smatrao je da ga je taj uspeh „kao kakav bumerang mlatnuo po čelu“, da su mu naprečac okrenuli leđa čak i oni s kojima je bio blizak po shvatanjima.

Pre mnogo godina snimao sam Film o filmu: Seobe, uveren da su Seobe životno delo Aleksandra Petrovića. Film s kojim se nosio desetlećima, pa svaki dan, u velikoj inspiraciji, gotovo u mitskom zanosu. Ali, naizgled neiscrpna energija, umesto u filmsku traku, sve više se odlivala u bitku sa „gnusobama i spodobama”, u zamršene pravne sporove, u vijanje sa demonima...

Zemlja i pesak Beograda

Iako je na mnogo načina ispoljio svoju ljubav prema zavičaju, nije oklevao ni da ostavi „trag nemirenja, poruku za budućnost”, nakon svega, izražavajući svoju in„timnu optužbu”: Vratio je sva priznanja i nagrade dobijene od ovog društva.

Pre neku noć prelistavao sam Sašin scenario za dokumentarni film Ovde Beograd, sa „patrijarhom poezije” Dušanom Matićem, napisan valjda još pre nego što je snimio ijedan film. Petrović _ koji se mada rođen u Parizu, osećao stopostotnim Beograđaninom – uverava, sebe i nas, rečima: Ni starijeg, ni mlađeg grada.

I ovih dana, kada se navršava tačno petnaest godina od njegove smrti, zamišljam ga kako govori, vanvremenim glasom:

„Ispred zatvorenih očiju, u prostoru koji je i svemir i beskraj, javljaju mi se različiti likovi. I u ovoj fantazmagoričnoj kristalnoj kugli svekolikog sveta, nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života. Pokojnici su živi i stvarni kao i ljudi koje sam ovoga dana sreo. Samo ima_ Seoba, smrti nema”. Pokušajte da zamislite koliko je Beograđana umrlo od „pre rata” do ovog „trećeg rata”. Više od grada, čitav jedan narod. Svi su oni zemlja i pesak. I još jedan strašan detalj: po svima njima gazimo. I ne samo po njima. Po svemu onome što je naše korenje. Što nas je stvorilo. I čemu onda ambicija... Čemu vlast... Čemu novac... Čemu slava... Zemlja koja se pretvara u pesak, da bi je, to jest, da bi nas raznosili vetrovi.“

U nostalgičnoj knjizi Rapsodija ništavila (Fragmenti dnevnika: Saša i svi Petrovići, redom): Draško Ređep bodri: „Ima Saše Petrovića, posle svega, posle sveta.”

U imaginarnom dijalogu sa autorom Seoba kao da čujem Sašu kako odgovara (uz sveobuhvatan osmeh): „Svi anđeli što se u smrti ovaploćujete! Istorijo! Visoravni zatravljena. Kao da smo već dospeli u godinu 2100, u kojoj će, kako nas jedna novogodišnja naučna anketa obaveštava, čovek, poput bogova, postati besmrtan... Ja sam samo ekran na kome se svetovi pojavljuju...“