Stidimo se svojih osećanja

Bratislav R. Milanović (1950), autor je zbirki pesama: „Jelen u prozoru” (1975), „Klatno” (1980), „Neman” (1987), „Balkanski pevač” (1995), „Vrata u polju” (1999), „Silazak” (2004), poeme „Srbija na raskršću” (1995), romana „Potok” (2001). Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva objavila je Milanovićevu knjigu izabranih pesama „Male lampe u tmini” (2006), a Smederevska pesnička jesen, u biblioteci „Meridijani”, knjigu „Nepotreban letopis”.

Bratislav R. Milanović je ovogodišnji dobitnik nagrade „Žička hrisovulja”, koja se na Preobraženje uručuje u manastiru Žiča.

Nagrada Vam se uručuje u manastiru. U kojoj meri je Vaša poezija pravoslavna?

U srpskoj književnosti sve, u izvesnom smislu, ima veze sa pravoslavljem. Čak i oni koji ga negiraju imaju veze s njim. Ne možete negirati nešto što u pojmovnom smislu ne postoji. Sva evropska kultura je hrišćanska. Hrišćanstvo je dve hiljade godina uticalo na način mišljenja, izgrađivanje čitavog etičkog sistema u Evropi. Tako je bilo i u srpskoj kulturi u književnosti srednjeg veka. Ona je kod mnogih pesnika dvadesetog veka ostvarila veliki uticaj. Ne samo da sam čitao srednjovekovne pisce i pesnike, nego sam učio i od svojih savremenika. To je i u mojoj poetici moralo da ostavi traga. U mojoj poeziji ima dosta religioznih motiva: Bog i anđeo se često pominju kao oličenja moći i čistote. Ja nisam ateista. Ipak, ne bih mogao da kažem da je to duboka religioznost. Za to je potrebno mnogo više.

Danas, u vremenu globalizma, kada se poništava sve što je nacionalno, kako biti moderan, a sačuvati svoje korene, poreklo, tradiciju?

Ne može meni niko ništa da poništi. Ja znam ko sam i ne mogu da budem niko drugi. Ta vrsta vulgarnog globalizma zapravo je ekonomska doktrina jedne grupe vrlo gramzivih ljudi. Može čovek da sačuva sve svoje osobenosti, a da bude pacifista i prijatelj drugima. Dvadesetih godina prošlog veka napisano je nekoliko odličnih knjiga, takozvanih negativnih utopija o takvom ujednačavanju sveta. Iza te namere leži želja za vladanjem celom planetom, svim ljudima. Najbolje takve knjige su roman Jevgenija Zamjatina „Mi” i „Vrli novi svet” Oldosa Hakslija. Svet bi bio strašan kada bi svi bili isti. Kakvo bi to bilo sivilo! To ne znači da ne treba da postoji planetarno jedinstvo u nameri da svet bude bolji, pravedniji, tolerantniji.

Nije lako, čini se, ostati svoj na svome?

Ako neko govori o toleranciji, onda ne može da traži da budem isti kao on. Valjda treba da poštuje moju posebnost koja me čini ličnošću. Zanimljivo je da oni koji druge teraju da se odreknu korena, porekla, tradicije, nemaju namere da to sami urade. Verovatno misle da su te njihove posebnosti na većem civilizacijskom stupnju i da drugi treba da se odreknu svojih, pa da prihvate njihove. To je nepristojna, arogantna pozicija. Ne znam zašto bih se ja odrekao svojih osobenosti: jezika, pisma, kulture i namesto njih usvojio američke, engleske, kineske , ruske – kao svoje. To ne znači da ne treba da znam druge jezike i poznajem druge narode i njihove kulture. Svako uči od svakoga ono što je dobro.

Poučan je primer Česlava Miloša?

Česlav Miloš je decenijama živeo u San Francisku, predavao na američkom univerzitetu, a sve vreme svoje knjige pisao na svom, poljskom, jeziku. On je na tom jeziku spoznao svet i na njemu se najbolje izražavao. Pesnici nasleđuju neke civilizacijske kodove na svom jeziku, a da toga nisu svesni. Odjednom se u njihovom vokabularu otvori neki neočekivan izvor iz koga pokuljaju isto tako nepoznate kombinacije reči i njihovih značenja. To je ono što se ne može ni smisliti ni naučiti. To ne može niko da im uzme. Niti da im da. A isti taj pesnik, po prirodi stvari, sledi politička, socijalna, kulturna, naučna kretanja svoga vremena, živi istim životom kao i njegovi savremenici i to ga čini modernim. Poezija je jedan veliki amalgam u svakom vremenu. Zato je neprolazna.

Neki kritičari su za Vas rekli da ste „novoliričar”. Kako Vi to razumete?

Jesam liričar. Upravo sam završio knjigu pesama o ljubavi.Ljubavpredstavlja vrhovni princip postojanja. U toj knjizi ima i ljubavi, i opčinjenosti, i rezignacije, i ironije... Ljudi se danas stide osećanja. Da li to, u ovom vremenu, niko nikoga ne voli, niko ne oseća bol zbog gubitka drage osobe? Emotivnost u poeziji je nešto drugo. To nije prepisivanje sopstvenog sentimenta, već buđenje osećajnosti kod čitaoca. Svako vreme nosi drugu vrstu osećajnosti. Ali, uvek će postojati ljubav, tuga i radost.

Kako biste, najkraće, objasnili svoje pesništvo?

Teško pitanje. Morao bih da Vam oduzmem mnogo više prostora nego što ga ovde imamo na raspolaganju. Problem je pisati o sebi, to i vrapci znaju. Trpeo sam razne i svakojake uticaje dok nisam izgradio svoj pesnički „vjeruju” i postupak koji je prepoznatljiv. Zanimale su me sve teme, od društvenih, socijalnih, političkih, erotskih, do problemskih pitanja o smislu postojanja, o suštini ljubavi. Bio sam radoznao za razne postupke i opredeljenja, ali nisam mogao da napišem pesmu u kojoj neće biti emocije i u kojoj se neće čuti bruj jezika. Sve sam to „samleo” i umesio svoj kolač. Kad god završim pesmu, ja je nekome čitam naglas da bih čuo kako zvuči...

Geografski ste blizu Branka Miljkovića, a poetski?

Blizu sam i poetski. Branka Miljkovića je u poeziji zanimalo ono što je u poeziji orfičko, stvaralačko, otkrivalačko, a ne mimetičko. Govorio je da se metafore nalaze svuda oko nas, samo ih treba otkriti. Želeo je da pronikne u smisao života i smrti. Imao je dar da u jeziku spoji nespojivo i tako otkrije njegove nove izražajne mogućnosti. Mene isto to zanima. Naučio sam na francuskim pesničkim pravcima da nijedan, zbog manifestne isključivosti, ne može da bude sveobuhvatan. Poezija je sve: ona je i način života, i način mišljenja, i likovnost, i muzika i poniranje u beskonačne dubine jezika...

Čega se više plašite: jelena u prozoru, klatna, nemani, balkanskog pevača, vrata u polju ili konačnog silaska?

Najviše se pribojavam silaska. A mislim da je to i normalno. Bojim se biološkog silaska, opadanja fizičkih i mentalnih moći, kao što se svaki čovek toga pribojava. Zato ponekad pomislim da se postojanje, posle neke metamorfoze, nastavlja u nekom obliku. Teško mi je da zamislim apsolutno ništa u koje silazimo. Neka budem trava, bagrem, nečija misao...

Zoran Radisavljević