Kosovski kroj

U ovom broju "Politike" moći ćete da uporedite primere iz međunarodnog prava i da vidite kako su rešavani dugotrajni etnički sukobi, i kako je ustavima ili međunarodnim rezolucijama regulisano pitanje otimanja teritorija i suvereniteta tih država. Nijedan od tih primera nije istovetan našem slučaju južne pokrajine. Svi su različiti, ali im je zajedničko to što se njihovi modeli izučavaju širom sveta na fakultetima političkih nauka i institutima za međunarodno pravo, pošto nikada ne nastaju po istom kroju.

Američka administracija energično pokušava da nas ubedi da je slučaj Kosova i Metohije po svemu "jedinstven na svetu" i da "rešenje za status neće biti presedan koji će moći da se primeni bilo gde drugde: ni za Republiku Srpsku, ni za Južnu Osetiju, Abhaziju, Pridnjestrovlje ili Čečeniju". Tako je, barem, pomoćnik Kondolize Rajs govorio protekle nedelje u Beogradu. I druge pristalice nezavisnosti Kosmeta tvrde da "nigde u svetu ne postoje univerzalna rešenja i da razne situacije iziskuju raznovrsnost" (direktor Međunarodne krizne grupe za Evropu Nikolas Vajt). Međutim, upravo je Međunarodna krizna grupa prošle nedelje sačinila izveštaj o Abhaziji u kome piše da Gruziji "nepovredivost međunarodnih granica i suvereniteta garantuju pravo da kontroliše Abhaziju" i u kom se insistira na činjenici da se "oko 200.000 Gruzina raseljenih iz Abhazije još uvek nalazi u Gruziji". I Srbija se u slučaju Kosmeta upravo poziva na nepovredivost međunarodnih granica, a treba li uopšte bilo koga ko se bavi Kosovom podsećati da se od 1999. godine oko 200.000 Srba iselilo sa teritorije na kojoj su mandat za obezbeđenje mira dobile snage UN?

Napori da se naš slučaj predstavi toliko posebnim navodi na zaključak da za njega ne treba da važe ni pravila međunarodnog prava. Naravno da problem Kosmeta nije ništa manje komplikovan od višedecenijskog irskog, kiparskog, tajvanskog ili kavkaskog pitanja. Vašington se zapravo plaši da će nezavisnost Kosmeta poslužiti Rusiji kao argument za priznanje nezavisnosti Južne Osetije, pa "unikatnim" unapred proglašava model otimanja teritorije koji će posle koristiti pobunjenici širom sveta. Premijer Srbije je nedavno proglasio "nečuvenom" nameru da se na našoj teritoriji formira još jedna nezavisna država, ali nije da nije bilo takvih slučajeva. Oni su provođeni čak preko noći. Nemačkoj je oduzet deo teritorije čim je kapitulirala 9. maja 1945. godine. Samo postoji drastična pravna razlika između nemačkog i srpskog primera: Kumanovski sporazum iz 1999. godine, potpisan posle tromesečnog bombardovanja, nije bio akt proglašenja kapitulacije SR Jugoslavije. Naprotiv, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je posle tog sporazuma Rezoluciju 1244 kojom se potvrđuje da je Kosmet naša teritorija (danas Srbije kao naslednice SCG i SRJ) te da će se status regulisati naknadno kroz pregovore i da će u međuvremenu UN garantovati mir i bezbednost.

Jedino što naš slučaj čini istinski posebnim u međunarodnom pravu jeste brzina koju deo Kontakt grupe nameće za donošenje odluke o budućem statusu Kosmeta. U proteklih sedam godina, od intervencije NATO život za preostale Srbe na Kosmetu nije postao nimalo lakši. Ako specijalni izaslanik Marti Ahtisari dobije Nobelovu nagradu za mirovno posredovanje i ako Kosovo dobije nezavisnost, kosmetski kroj postaće isproban model kako se nekažnjeno, bez odluke SB, može intervenisati u suverenoj državi i zaobilazeći važeće međunarodnopravne standarde kapitalizovati volja jednog naroda za državom.

Ne treba da nas teši što je situacija na Kosovu slična problemima na Kavkazu i što će Moskva, kako tvrdi predsednik Putin, po automatizmu preneti to rešenje i na ovo krizno žarište. U kuloarima u Vašingtonu može se čuti da nije prevelika cena da se Moskvi za nezavisnost Kosova da Južna Osetija. Ali, bez obzira na interese velikih sila i njihove eventualne dogovore, pa čak i na činjenicu da Srbija nema tako moćne prijatelje, pred njom je referendum kao prilika da građani demokratskim sredstvima brane pravo na svoju teritoriju.

Kiparski Grci su u aprilu 2004. godine sa 76 odsto glasova na referendumu odbili plan UN o ujedinjenju sa turskim delom Kipra. Od njih je traženo "samo" jedno: da u zamenu za povlačenje dela turskih vojnika sa Kipra i izvesne materijalne kompenzacije u osnovi prihvate postojeće stanje i stave svoj potpis na status kvo.