Od srede feljton o Gogolju

„Politika“ od srede, 9. septembra objavljuje novi feljton “Pesnik mračnih strana Rusije“ posvećen Nikolaju Gogolju. Autorka feljtona je Bogumira Pejčić, profesor srpskog jezika književnosti u penziji i osnivač lista za mlade literarne talente „Izazov”, pokretač prve pesničke škole za mlade pesnike Srbije, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj je rođen 1809. u današnjoj Ukrajini. Svoje prvo delo – poemu koja je doživela porazne kritike, obavio je po dolasku u Sankt Peterburg. Zbog toga je spalio sve primerke knjige. Prvu zbirku novela „Večeri na salašu kraj Dikanjke” objavio je 1832. Na Gogoljevu karijeru mnogo je uticao Puškin. Godine 1835. objavljena je zbirka „Mirgorod”, posle čega započinje ciklus takozvanih peterburških pripovesti, u koji su uključene i slavne novele kao što su „Nos” i „Šinjel”. Roman „Mrtve duše”, Gogoljevo najpoznatije delo, napisano je u svojevrsnom političkom izbeglištvu u Rimu, gde se pisac sklonio posle premijere svoje komedije „Revizor”. Gogolj je umro u Moskvi 1852. godine.

Povodom dvestagodišnjice rođenja Nikolaja Gogolja Unesko je proglasio 2009. godinu godinom Nikolaja Gogolja. Roman „Mrtve duše” jedno je od najznačajnijih dela svetske literature. Ovo nezaobilazno delo velikog Gogolja odavno je privuklo pažnju srpske čitalačke publike. Prvi je započeo da ga prevodi Milovan Glišić 1872, a kada ga je smrt sprečila da završi rad, prevođenje je nastavila njegova sestra Stanka Glišić, a zatim i drugi.

„Mrtve duše” ostvarile su veliki uticaj i na srpske pisce, među prvima na Milovana Glišića, Stevana Sremca i Branislava Nušića.

„Ako je Puškin nazvan ’sunčanim pesnikom’ ruske stvarnosti, Gogolj se mora smatrati za najznatnijeg pesnika njenih mračnih strana. Domovina – sadašnja Ukrajina, a ondašnja Malorusija – dala mu je, pre svega, ljubav prema običajima, utvrđenim oblicima života i duboko osećanje lepote... Poetični snovi stvarali su mu se u atmosferi starinskih predanja i narodne fantastike, prožeti u isti mah romantikom prve lektire”.

Tako je ruski esejista E. A. Ljacki pisao o uticaju koji su na rusku književnost imali Nikolaj Vasiljevič Gogolj i Puškin, veliki ruski pesnik.

Gogolj je bio duboko uzbuđen kada je prvi put pročitao Puškinovu tragediju „Boris Godunov”. Duša mu se ispunila divnim osećanjem sreće i „tada se zakleo nad tom besmrtnom knjigom da ni jednu česticu svoje duše neće dati mrtvačkoj studeni bezdušnog sveta”. Poznanstvo sa Vasilijem Andrejevičem Žukovskim, tada čuvenim piscem „Pesnika u logoru ruskih vojnika” koji je, takođe mnogo cenio Puškina, potpomažući ga novčano i spasavajući ga od carskog gneva, omogućilo je i Gogolju da brzo uđe u društvo pesnika i kritičara. Za obojicu je Žukovski govorio da „u Rusiji dižu ogromnu zgradu čisto ruske narodne poezije”.

Prijateljstvo sa Puškinom započelo je maja 1831. kada ga je upoznao u salonu Pletnjeva. Evo kako je taj susret doživeo Gogolj: „Puškin! Uskoro će ovde biti Puškin! Uskoro će videti i taj lik toliko poznat po portretima, čuće, najzad, glas velikog pesnika, stisnuće njegovu ruku... Stisnuće ruku pisca ’Ruslana’, ’Evgenija Onjegina’, ’Borisa Godunova’.

– Eto, to je Aleksandar Sergejevič – govorio je Pletnjev – a to je lično taj Gogolj o kome sam ti pisao u Moskvu. On je danas ’prešao’ pod moje zastave!”

Puškin je pozvao Gogolja da ga poseti u Carskom, u letnjikovcu Kitajevami „bez ustručavanja”. Njihovo poznanstvo trajaće sve do Puškinove nasilne smrti 1837, kada je ubijen u dvoboju.

Gogolj se posle izlaska iz štampe „Večeri na salašu kraj Dikanjke” požalio Puškinu da su priče već izdržale najozbiljnije kritike, posle čega je Puškin u „Književnim dopunama Ruskom invalidu” napisao pohvalu, a Gogolju javio:

„Sada sam pročitao ‘Večeri na salašu kraj Dikanjke’ i one su me oduševile. To je prava veselost, iskrena, prirodna, bez prenemaganja, bez izveštačenosti. A mestimično – kakva poezija, kakva osećajnost! Sve je to tako neobično u našoj sadašnjoj literaturi, da se ni do sada nisam snašao. Pričali su mi, kada je pisac ušao u štampariju gde su se štampale „Večeri”, slovoslagači su prasnuli u smeh, zatvarajući usta šakama. Faktor je objasnio njihovu veselost, priznavši da su slovoslagači umirali od smeha slažući njegovu knjigu. Molijer i Filding, verovatno, rado bi nasmejali svoje slagače.

Čestitam publici na zaista veseloj knjizi, a piscu srdačno želim dalji uspeh”!

Ostalo je zapisano da je Gogolj, pošto je prijateljima pokazao Puškinovo pismo i ponudio ih šampanjcem, rekao:

„Zaričem se da ću od danas sve dane smatrati imendanom, jer moj je put veseo, a teret na leđima – lak”!

Gogolj je obožavao Puškina, koji je tridesetih godina 19. veka bio na vrhuncu slave. Bio je njegov zaštitnik i inspirator, ali i predani prijatelj. Puškin je podjednako cenio ibezbrižnost i veselost koju je Gogolj uneo u svoje prve maloruske pripovetke u kojima su bile priče o đavolima, vešticama, demonima, u kojima je slikao ukrajinski folklor, kao u prvoj knjizi pripovedaka „Večeri na salašu kraj Dikanjke” iz 1830. godine, i delima „Mirgorod” i „Arabeske” iz 1835, i savetovao mu da ih objavi u svojoj prvoj knjizi. Kako bi što zanimljivije i tačnije opisao svoje sadržaje, Gogolj je tražio da mu šalju narodna predanja, skaske i legende u kojima đavo nije bauk, „čak može biti i dobar drug”.

Nastavak čitajte u štampanom izdanju „Politike“ od 09.09.2009.